Page 249 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Jutro, prohladno i maglovito. Sporo osvaja dan. Putem prolaze ljudi. Jedni jure nekud - na
uživanje? na posao? drugi idu sporije, ali cilj im se ne vidi.

Gledaš kako čovek-dvonožac hoda kao navijen sat, sa nepokolebljivim uporstvom. Ko
više ne može da korača, taj legne, i toga odnesu i zakopaju, a svi drugi produže da vrve i
hodaju. Ovako gledano ne primećuje se ko je izostao, a nije važno ni koji su ti što još
hodaju. Glavno je da su ljudi. Izgleda da čak ni to nije važno, nego da je samo hodanje
glavno; da pokret traje i da se ne prekida. A najglavnije, možda, to je nema, nevidljiva i
nepoznata vasionska snaga koja taj pokret izaziva i održava da bi se kroz njega ostvarila i
objavila. Sve ostalo je sporedno i slučajno, čovek i njegov hod, kao i imena koja on svemu
tome daje.

*

Jedan obrazovan, ali malo ciničan čovek, lekar po zanimanju, objašnjava smisao tragedije
„Otelo“. Dezdemona je, po njegovom mišljenju, neka vrsta iskupitelja ženskog roda. Ona
gine nevina, kao što je Hristos razapet bez krivice, ali „grehova naših radi“.

*

U neprovetrenoj krčmi, na periferiji grada. Sećam se da me je nekad neko zapitao šta bih
imao da kažem kao poruku našim ljudima, ali svega u dve-tri reči. Tada nisam odgovorio
na pitanje, a u ovom trenutku odgovor mi se sam nameće. Poruka bi glasila: „Ne opijajte
se!“

Opijeni se rađamo, a dok živimo sve oko nas teži da nas opije, pa zašto da se još i sami
opijamo?

Ne opijajte se nikad, ničim, ni alkoholom ni drogama, ni čulnošću, ni verom ni mistikom, ni
idejama ni brojkama, ni takozvanim osećanjima. Za većinu naših osećanja može se već
od prvog trenutka videti da su neosnovana i tašta, dok se drugi, manji deo pokaže kao
takav već na prvoj prepreci i teškoći. Ne opijajte se - to je pitanje ljudskog dostojanstva.
Bojim se da i ja, evo, izgovaram reči koje su preterane i „osećajne“, plod pijanstva ili
sredstvo opijanja. Ali ja znam šta znači - opijati se. Pokušajmo stoga da tražimo spasa u
protivnom pravcu. Na tom putu ništa nema da se izgubi, a sve može da se dobije. Dakle,
ne opijajmo se! Ničim na svetu, pa ni ovom parolom.

*

Nemir me je i probudio, samo ne bih umeo kazati kakav ni otkud dolazi. Bilo ga je svuda,
u meni i oko mene. Zavesa poigrava na prozoru, a iza stakla drhte i njišu se grane u svim
pravcima. U kupatilu stvari razbacane, kao da su se do maločas igrale sakrivanja, pa se
pri mom ulasku, zbunjene, zaustavile u igri. Voda se rasprskava u kapljice, sapun klizi i
leti u luku, češalj je naelektrisan i pucketa u kosi. Ogledalo karikira.

Za doručkom ista stvar. Hleb se mrvi, mleko je neočekivano vrelo, kafa mlaka; predmeti
ispadaju iz ruku. Mirisi iskrsavaju iz sećanja, zatrepere i nestaju. Novine koje držim
raširene, šušte, stranice im se same okreću, a od vetra ni traga. Radio grca i praska,
stanice se sukobljavaju i potiskuju, predavanja se mešaju sa pevanjem koje se gubi u
nerazumljivom šištanju.