Page 239 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 239

uspeo potpuno, on je, već star i sam, odjednom uvideo da se prevario na samom početku
       mladosti i varao celog veka, postalo mu je jasno da čovek treba i može da voli nešto izvan
       sebe i da sa nekim ljubav deli. Ali, sad je bilo sve dockan, nepopravljivo i nepovratno
       izgubljeno.


       Pred činjenicom da je moguć takav nesporazum, zastao je kao pred ponorom koji se ne
       da ni preći ni zaobići, i - presvisnuo. Umro je ne izmenivši ljudske reči sa živim čovekom.

                                                            *


       Tada, u ponedeljak oko devet sati izjutra, Crni odstupi, a Beli mi priđe. I jedno i drugo
       potpuno neočekivano, nerazumljivo i neobjašnjivo.


                                                            *


       To što snivam nije, samo po sebi neobično. Ispod stare i natrule daske viri jednom
       trećinom tela sakriven pauk. Krupan, siv, i jak. To je sve. Ali ništa se strašnije ni luđe ne
       može zamisliti.


                                                            *


       Herceg Novi. Celu bogovetnu noć brojim, u snu, stepenice, i nikad da ih izbrojim. A u
       svitanje, kad se probudim, preda mnom grad pun strmih izukrštanih stepenica kojima se
       zaista valja penjati i spuštati. Pri tome osećam ne samo stvarni umor nego i jezu teškog
       sna iz minule noći.

                                                            *


       Jedna žena iz Obrenovca:


       - Ne možete zamisliti kako sam se napatila. I mrtvima ću, čini mi se, pričati...

                                                            *


       Jedna stara devojka:


       - To je bilo nekad, kad su sve pesme bile lepe!

                                                            *


       Čuvar kupatila. Mršav, neobrijan, kratko ošišane šiljaste glave. Zapušten i on i sve oko
       njega. Sedi po ceo dan u senci i pomiče se sa njom. Ne radi ništa. Uvek gleda u jednu
       tačku. Ne govori ni sa kim, ukoliko baš ne mora; ono što kaže izgovara nabusito, mrko, a
       pogled po mogućnosti ne odvaja od tačke u koju pilji na zidu.


       Po svemu bi se reklo da je to neki namćor povučen u sebe i dovoljan sam sebi. U stvari,
       on nosi u sebi tešku bolest i sav je opčinjen i paralisan strahom. On to gleda smrti svojoj u
       oči i nastoji samo da ne odvoji svoj pogled od njenog, jer veruje da će ga ona uhvatiti i
       zadaviti ako samo za sekund jedan uspe da mu zavara pogled.

                                                            *
   234   235   236   237   238   239   240   241   242   243   244