Page 238 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 238
Iz njega je neočekivano progovorila naša davno prošla mladost. Većina je dočekala
predlog kao šalu, odbila ga, posedala u kola i otišla kući. Ja sam prihvatio.
Nismo otišli nikud. Nije bilo ni kafe ni sedenja. Nas dvojica smo šetali još dobar sat gotovo
pustim ulicama na kojima se osećao miris lipa. Ćutali smo ili razgovarali o beznačajnim
stvarima, ali sam osećao da me, kao krug tanke, fine svetlosti, stalno prati prizrak moje
mladosti koja je nekad rasipala snagu po tim istim ulicama.
*
Na obali mora. Sve je drveće manje-više nagnuto u pravcu u kome zimi duva bura. Jedino
čempresi, crni i tanki, govore celom svojom pojavom i stavom: „Vidite kakvi smo mi, pravi i
ispravni, nepokolebljivi i dosledni! Uvek pravo, i samo uvis!“ I to ponavljaju neprestano,
nesposobni da išta drugo smisle i kažu, gluvi za sve što drugi govore, slepi za sve što se
oko njih dešava, tako da su zaista dodijali i travki i drvetu, i moru i kršu svojom
samodopadnom gordošću.
*
Kako su nejednaki dani i nedelje. Kako nejednaki izgledaju! Osvane tako neki razrok,
nakazan, ne znaš mu imena i nisi siguran da li je to uopšte pravi dan. Neprestano žmirka i
okleva. Nemate šta da kažete, ni ti njemu ni on tebi. I tako i umine, bez podnevne
svečanosti i dostojnog zalaska, nestane kao da nije ni bio deo tvog života.
A ima i drugih i drukčijih dana koji osviću kao radosno dozivanje. Utornik, kažeš sam sebi,
i ustaješ i spremaš se, a znaš unapred kakvi te poslovi, kakvi susreti i zadovoljstva čekaju
od jutra do mraka. I sve se dešava i izvršava onako kako je predviđeno i utvrđeno, samo
bolje i prijatnije. Jutro je sveže i bodro, podne jasno i veliko, pa i sam suton ne rastužuje i
ne obeshrabruje čoveka. Znaš da se sve završava i mora jednom završiti, a znaš i da se
nikad ne može sve posvršavati. Taj dobar dan prati te do u noćne sate i, sklapajući oči na
san, kažeš još: „Laku noć, moj nepovratni utorniče! Hvala!“
*
Kao dečak i kao mladić ja sam retko pevao sam pri jutarnjem oblačenju ili pri nekom
mehaničkom poslu. Ne zbog toga što mi se nije pevalo. Ali, melodije koje sam znao, i koje
sam slušao kako ih drugi oko mene pevaju, nisu mi se sviđale. A one koje bi mi se mogle
svideti (osećao sam da takve postoje, mada ne bih umeo kazati ni pokazati kakve su!) ja
nisam poznavao. Zbog njih sam ćutao, iako me je u grlu kao bol pekla potreba za
pevanjem. Izgledalo mi je nedostojno pevati, pa ma to bilo poluglasno i samo za sebe,
nešto što ne cenim kao savršenstvo.
A sada, u poznim godinama, desi mi se da uhvatim sam sebe kako tiho pevušim neku
melodiju iz kafana ili sa ulice. Ali to ne traje nikad dugo. Brzo se u meni prene uspavana
ali živa gordost moje mladosti, i ja zaćutim.
*
Smatrajući se od rane mladosti nesposobnim da ikog istinski voli, i bežeći od ljubavi kao
od suviše teške obaveze, on je i nehotice sve činio kako i njega ne bi niko trajno i potpuno
zavoleo. I to mu je polazilo za rukom; iz godine u godinu sve više i bolje. A kad je u tome
