Page 221 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 221

Tako je izgledao taj napušteni čovek. Živ, a mnogo bliže smrti nego životu. I umro je posle
       nekoliko meseci.


                                                            *


       Advokat Sava Janković bio je primer kako se u Srbiji čovek lako i brzo rastaje sa svojim
       rodnim selom i kako još brže i lakše prekida sve veze sa njim. U isto vreme on je, s druge
       strane, za onog koji ga je bliže poznavao bio živ dokaz kako selo sa svojim navikama
       dugo živi u čoveku koji ga napusti.


       Otac mu je, kao seljačko dete, svršio četiri razreda gimnazije, a zatim otišao u državnu
       službu. Kako je bio iz dobre kuće a bistar i uredan, napravio je za svoje vreme dobru
       karijeru koju je završio kao činovnik Ministarstva finansija u Beogradu. Tu u Beogradu
       rodio mu se i sin Sava. Tu je učio gimnaziju i završio Pravni fakultet. Sad je u pedesetim
       godinama, ugledan, imućan, dobro oženjen. Ima odraslu decu; na njegovu veliku žalost,
       sve žensku. To je ugladen čovek koji bar jednom godišnje putuje u inostranstvo, inače
       prima francuske knjige i listove, dolazi u Hokej-klub na partiju preferansa. Ukratko, bez
       snobizma i preteranosti, živi životom višeg građanskog društva.


       Na prvi pogled on je po svom ophođenju i odevanju, po svom držanju pri jelu i piću bio
       potpun i savršen građanin. Nesvesno, on je vršio sve one sitne radnje i pokrete koje
       mehanizam gradskog života nameće čoveku. Ali još nesvesnije, uporedo sa tim radnjama
       i postupcima, zadržale su se u njemu sitne potrebe i duboko ukorenjene navike seljačkog
       nasleđa. Tako, na primer, on je doručkovao, ručavao i večeravao kad i svi ostali građani
       njegovog položaja. Ali oko deset sati pre podne i oko četiri posle podne javljala se kod
       njega, negde u dubini stomaka, neka naročita drevna glad, upravo neodoljiva potreba za
       seljačkim držanjem i pokretima pri doručku i užini, jer o gladi nije moglo biti reči, pošto je
       bio još sit od svog građanskog doručka u osam sati izjutra ili ručka u dva sata posle
       podne. To je bio samo jedan trenutak. Kad bi se u taj mah desio u nekom poslu, taj
       trenutak probuđene atavističke gladi prolazio bi i ne došavši do površine njegove svesti.
       Advokat bi prešao jezikom preko usana i nastavio poslovni razgovor. Ali kad je bio sam i
       slobodan, seo bi u fotelju, opružio dobro noge, podnimio se na desnu ruku kao seljak koji
       se, pod kruškom, predaje odmoru, očekujući jelo koje će mu doneti. I to bi trajalo svega
       nekoliko trenutaka.

       Kod kuće je ručavao sa ženom i kćerkama, u bogatoj trpezariji ne baš najboljeg ukusa. A
       kad bi završili ručak, on se povlačio u svoj kabinet da malo prilegne. Tu bi, pre
       popodnevnog sna, seo u fotelju, stavio kapu na glavu, izvadio koricu hleba koju je krišom
       sa stola uzeo, i sekući džepnom britvicom tanke kriščice, žvakao još nekoliko trenutaka
       kao seljak koji završava užinu na njivi.


       Nikad i nigde, ni u čemu i ni po čemu drugom nisu se mogli primetiti tragovi njegovog
       seljačkog porekla.


                                                                                                 (Godine 1934)

                                                            *


       Budim se iz dubokog sna, ali sporo i teško. Dignem glavu iznad njegove površine, pa opet
       sa fizičkom slašću potonem u njemu. Još spavam, ali se naziru konture jave. I mislim. Eto,
       sad bi trebalo da se dignem, da upalim svetlost i, potpuno probuđen, napišem jednu
   216   217   218   219   220   221   222   223   224   225   226