Page 125 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 125

njega uvek umanjivati ih, sasušiti, izgubiti njihovu suštinu zauvek. To mu je uvek ličilo na
       pokušaj da se veštački izigra i osujeti važna i teška funkcija zaborava, koja je neophodna
       za pravilan rad duha i naše duhovno zdravlje. Dnevnik je pokušaj da se zaobiđe smrt i
       nestanak, i u beskraj produži život duhovno i fizički završenog i onemoćalog čoveka.
       Memaori su još gori.


                                                            *

       U nama se stalno smenjuju i uporedo dejstvuju dva elementa. Jedan bismo mogli nazvati
       element svesnog, a drugi, elemenat nesvesnog. Naravno da time što ćemo ih tako nazvati
       ne dajemo ni prirodu ni poreklo ni obim tih snaga koje dejstvuju u nama i pomoću kojih
       dejstvujemo mi dok god živimo. Ovoliko ipak znamo: samo „nesvesno“ stvara i razara,
       dok „svesno“ samo pomaže, vezuje pojedine delove te stvaralačke ili ubilačke aktivnosti,
       upućuje ih u određenom pravcu, daje im oblik koji ih čini vidljivim, pristupačnim i
       razumljivim svetu u kome živimo.


                                                            *


       Ne znam zašto se vi toliko uzbuđujete zbog onoga što ljudi pišu. Šta je sve to prema
       onom što misle, i što rade, i što su sposobni da urade? Malenkost. Šala!

                                                            *


       U svakom vremenu važe kao dobri i veliki pisci oni koji najbolje umeju da pišu za svoje
       vreme, za ljude svoga vremena i njihova shvatanja i raspoloženja. Ali vrlo je verovatno da
       će u budućnosti kao pravi pisci ostati samo oni koji su umeli da daju najbolju sliku svoga
       vremena i ljudi i shvatanja u njemu. I to bez obzira na sva prolazna shvatanja i trenutna
       raspoloženja.

                                                            *


       U odnosu prema mladom književnom naraštaju nije za nas starije problem samo u tome
       što ćemo, možda, biti prema njemu surevnjivi, isključivi i nepravedni, nego još više što
       postoji opasnost da iz ljudske (ljudske i staračke!) slabosti budemo malodušni i plašljivi, i
       da stanemo da laskamo mladosti, da je hvalimo i kad to ne zaslužuje, da uobrazimo da su
       njihove ideje i naše ideje i, što je najgore, da i sami stanemo da se ponašamo kao oni i da
       tako postanemo neiskreni i smešni.

       Problem je, dakle, u tome: kako da, ostajući ono što smo, budemo prema mladima, koji
       dorastu pored nas, široki, srdačni i - pravedni.


                                                            *


       Kad čitam ili slušam kako neko opisuje i prepričava ono što sam svojim očima video, ja
       uviđam jasno da je istinu, pravu istinsku istinu, nemoguće tačno utvrditi i nepromenjenu
       preneti dalje, do drugih ljudi i novih naraštaja. To saznanje stalno me prati. I što god čitam
       ili slušam, ja uporedo sa čitanjem i slušanjem brojim u sebi: koliko iznosi skretanje od
       istinske istine do ovog što mi se kazuje. Nekad je ta razlika vrlo mala, često je poveća, a
       ponekad je ogromna.
   120   121   122   123   124   125   126   127   128   129   130