Page 124 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 124
Posle naše smrti možete ispitivati i što smo bili i šta smo pisali, ali za života samo ovo
drugo.
*
On je imao osobine jednog umetnika. Upravo, bilo je ovako: imao je sve mane i slabosti
koje obično prate umetničke prirode, kao senka svetlost, ali nije imao ni duha ni
stvaralačkog dara ni sposobnosti da išta umetnički zamisli i ostvari. Tako je nastao čudan
paradoks. On je bio u isto vreme i blizak umetnosti i bez ikakve veze sa njom.
*
Mislio sam živo i mnogo o svetu, o ljudima i pitanjima koja pred njima iskrsavaju, ali sam
se dobro čuvao da sve svoje misli okivam u reči i bacam na hartiju. Možda se samo nisam
u dovoljnoj meri čuvao.
Pisac treba da se kreće tako da se nikad ne približi granici svojih moći, a još manje da
udari o nju. Pa ipak, svi grešimo u tome.
*
Čitajući jedan od velikih, klasičnih romana evropskih.
Idem kao pešak koji treba da pređe brdo. Početak puta je bodar i veseo. Zatim počinjem
da osećam zamor, i sve veću strminu brega. Ta strmina je jedino što vidim pred sobom.
Pre vrhunca, negde oko polovine knjige, sve snage počinju da me izdaju. Zastajem i
oklevam. Javlja se pomisao da napustim dalji put i da odustanem od uspona. Ali posle
kraćih zastajkivanja i prekida, dižem se i poslednjim naporom izlazim na vrh brda, odakle
se otvara širok i zanimljiv vidik. To je kao nagrada za trud i istrajnost. Dalje čitanje ide lako
i prijatno, kao put nizbrdo, stalno sa vidikom pred sobom.
*
Ne znam je li ovo što ja radim, i kako radim, realizam, ali verujem da je - realnost. Otkako
radim ovaj posao, ja se držim stvarnosti i, držeći se nje, nastojim da sebi i drugima
objasnim koliko mogu od te beskrajne stvarnosti, sa svim pojavama od kamena i biljke do
čoveka i do svesne misli i tamnih nagona u njemu, od nebeskih svetlila, koja nas, dok ih
gledamo, bacaju u bezizlazne zanose, od sna i mašte - do hleba koji jedemo i zakona po
kojima živimo i svih potreba kojima smo podložni.
*
Brams - koncer za violinu i orkestar, u D-duru. Pretposlednji stav svršava skladno, ali
onim dubokim i skupim skladom koji je iskupljen svim onim što mu je prethodilo.
Tako bi trebalo da svršava svako, i najmanje, moje delo. Tako i moj život sam.
*
Nikad nije ozbiljno ni pomišljao da vodi dnevnik. Još od najranijih godina to mu je uvek
izgledalo jalov i pomalo nedostojan posao. Pritvrditi svoje doživljaje na hartiji, značilo je za
