Page 126 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Pa ipak, ja ono što mi se kaže primam kao istinu, kao neku novu vrstu istine, kao paistinu,
ne govoreći ništa i ne pokazujući da znam što znam. (Primam je kao što se prima
novčanica, po nominaloj vrednosti.) Odavno sam uvideo da protivrečiti ne bi vredelo ništa
i ne bi vodilo ničemu, jer tako bi svaki razgovor izgubio svoj smisao i pretvorio se u
teorijsku raspravu o istini. Ali negde duboko u meni zbrajaju se i slažu sve te razlike i sva
ta odstupanja, kao suma dugovanja koju ovaj život i mi svi sa njim imamo prema punoj
istini. I često se javlja misao da bi moglo biti, da bi moralo biti negde u dugom razvitku
čovekovom neko mesto na kome će se, kad-tad, sve to obračunati, prečistiti i ispraviti, i
na kome će gola i konačna istina zasjati punim sjajem.

To je zanosna misao.

Ali onda se javi druga, nova: da je ovo naša planeta Zemlja i na njoj ova naša zemaljska,
nesavršena, ali naša istina. I da je naša ljudska hrabrost i veličina i mudrost u tome da je
ispravljamo i približavamo istini, ali i u tome da živimo sa njom ovako nepotpunom i ljudski
nesavršenom, dok to moramo i ne možemo drukčije.

I to je još zanosnije.

*

Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda. Često na početku neke rečenice, kad
vidimo kako se pomalja jedna misao, mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. I sa nevericom
se pitamo: „Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujemo zaista desiti? Je li ovo zaista
ona ista misao koju smo i mi, ne jednom, naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko
nas, skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i
osetio?“

A kad, pročitavši do kraja, vidimo da je zaista tako, mi ostajemo nad tom rečenicom
zamišljeni, zahvalni i srećni, jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam
pruži: osetili smo da nismo sami nikad, ni u najtežim ni u najlepšim trenucima, ni u svojim
najgorčim nedoumicama, ni u najsmelijim zaključcima, nego da smo povezani sa drugim
ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo, a koje nam „naš“ pisac otkriva.

To je spasonosno.

*

Pre podne radim, svež i čio. Prečitavam ono što je napisano, brišem i popunjavam,
nastavljam tamo gde sam stao, mirno i samo sa manjim oklevanjima. Sve je jasno i
pregledno. Otvaraju se preda mnom perspektive i putevi kojima treba samo krenuti. Sve
teži napred i sluti na dobro, iako ne tako brzo kao što bih hteo.

Ali čim prođe prva polovina dana, moji planovi postaju manje jasni, put se gubi. Kad se
45
zapali svetlost, sve se zbrka i potamni. Noć ima svoje puteve i zahteve. Moj rad leži
preda mnom kao stvar koju prvi put gledam. Ne mogu da poimam ni ono što sam toga
dana do podne napisao, a kamoli da vidim dalje napred.

A sutradan ujutru, čim otvorim oči, počinjem da pronalazim i sređujem ono što je mrak bio
prekrio. I sve je opet poznato i razumljivo. Radim i napredujem, čas brže čas sporije, sve
do posle podne. A tada se jučerašnja igra ponavlja.