Page 120 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 120

načini umetničko delo, i, tako drugim putevima i načinima da smisao svom, jedinom i zbog
       nezdrave iluzije upropašćenom životu.


                                                            *


       Kad bi neko izračunao (kad bi o tome vredelo voditi računa) koliko sam vremena i snage
       izgubio na svojim putovanjima za poslednjih četrdeset godina, izišla bi suma napora
       dovoljna za čitav jedan život ljudski možda. Ja sam na putovanja trošio ne samo novac i
       vreme nego i snagu živaca i mašte, jer u putovanja treba uračunati i duge, uglavnom
       izlišne pripreme u mašti i u stvarnosti. I tome treba dodati da je najveći deo tih putovanja
       bio bez naročitog smisla i da im je retko kada donosio zadovoljstva. Prosto jedna
       nezdrava potreba. A koliko sam se u tim putovanjima trošio, vidi se najbolje po tome što
       sam za vreme dva velika rata (1914-1918 i 1941-1944), kada sam bio prisiljen da sedim
       na jednom mestu, napisao gotovo najveći deo svojih radova. Istina je, s druge strane, da
       sam u ono što sam napisao uneo mnogo toga što sam video i doživeo na tim uzaludnim
                      41
       putovanjima.

                                                            *


       U svojim napisima on je brižljivo i jasno iznosio na videlo po delić istine, i celu svoju
       ništavnost.

                                                            *


       Kad prestanemo da se igramo, kad pod uticajem godina zamre u nama potreba za igrom i
       vera u istinitost i „stvarnost“ igre („Star pas za igru ne mari“, kaže poslovica), tada svaki
       od nas zalazi u gustu, teško prohodnu šumu iz koje treba naći i izboriti sebi izlaz na
       čistinu, svetlost i slobodan put. Ceo život nam prođe ponekad u tome. Na tom bespuću,
       koje je u stvari naš „ozbiljni“ i svesni život, nama je utoliko lakše i lepše ukoliko je u nama
       još ostalo smisla za igru i sposobnosti da joj se s vremena na vreme predamo potpuno, i
       da iz nje izađemo osveženi i okrepljeni za dalje traženje.


                                                            *


       Doći će vreme kad neću imati šta da vam kažem. - O tom bih hteo da govorim, ali već u
       prvoj rečenici ima nečeg egocentričnog, netačnog i preteranog. Ne, neće to biti nikakvo
       naročito vreme, niti će naročito doći, ali eto, tako se mi visoko i više-manje netačno uvek
       izražavamo kad govorimo o sebi i svemu onom što je u vezi sa nama. Ne, neće doći
       nikakvo naročito „vreme“, nego će prosto, u nezaustavnom toku događaja i promena doći
       jednom i to: da neću više imati šta da vam kažem. Neće to biti ništa krupno ni važno, to
       što će ostati nekazano, kao što, uostalom, nije bilo važno ni vreme kad sam imao šta da
       kažem (ili mislio da imam), i kad sam zaista i kazivao. Ali eto, ja sa ove tačke na kojoj još
       imam šta da vam kažem (ili bar mislim da imam) dozvoljavam sebi da pomišljam na
       trenutak, koji je siguran kao i budućnost sama, kad neću imati šta da vam kažem. - Neće
       to biti nestanak moj sa sveta ni odlazak pod zemlju, nego predvorje smrti ili, ako hoćete,
       izlazna stanica života. Biću živ, zvati se svojim imenom, gledati sunce i jesti hleb - a neću
       ništa imati da vam kažem.


       Godinama i danima ja sam vam govorio o svetu oko sebe i o tome kako ga ja vidim i
       osećam. Nekad je to bilo ono što ste očekivali od mene, a ponekad je vaše očekivanje
       bilo i prevareno. Ali svakako se time stvorila između vas i mene izvesna navika, za mene
   115   116   117   118   119   120   121   122   123   124   125