Page 130 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Mnogo (da ne kažem: sve) mogu režimi i državne vlasti i društvene ustanove u ovom
našem veku. „Samo što ne mogu od ženske da naprave muško, drugo sve mogu“,
govorio je jedan moj prijatelj. Mnogo mogu, ali jedno nije nikad mogao niko da postigne:
da natera ljude da sa zadovoljstvom čitaju pisca koga ne vole.

*

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečih i nedarovitih
ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju, ja bih mladim i
darovitim našim ljudima dao jedan savet.

Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali
svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!), ali
mnogo od sebe i svoga dela. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi
suviše malen i suviše bliz cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i
postigne. Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i
umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite
predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog
samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na svim
i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji
nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida
da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage.

Hteti daleko i želeti mnogo, kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije
opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i
druge, ostati dužan životu.

Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromniji pri
njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smelo i
gledajte daleko.

*

Mnogo, isuviše mnogo se govori o autobiografskim podacima u piščevom delu. Dokoni
kritičari i književni istoričari, obično oni koji su nesposobni za drugo, dublje proučavanje
književnog dela i društvenih pokreta i preobražaja koji su sa njim u vezi, uvlače se kroz
svaku rupu u piščev život i to njegovo delo, i obično izvode pogrešne zaključke.

Malen je jedan život da bismo po njemu i kroz njega mogli objasniti sve ono što dobri pisci
daju o ljudima i ljudskim odnosima. Prizori i doživljaji koje pisci iznose pred nas ljudski su
a ne njihovi, jer inače ih mi ne bismo osetili kao svoje.

Takvi analizatori književnih dela, zaslepljeni svojim ličnim nagonima, ne znaju jednu drugu
činjenicu, mnogo zanimljiviju i mnogo bliže istini. A ta činjenica nam kazuje tačno obrnuto
od onoga što kazuju i dokazuju oni. A to je: koliko pisac od onoga što piše, što posmatra i
o čemu razmišlja unosi u svoj život. Kako ga dugo posmatranje i slikanje ljudi menja i
troši, i kako nastupa često, kao profesionalna bolest, trovanje materijama kojima rukuje.

Oni i ne slute kako su ponekad teške i strašne priče koje pisac priča sam sebi, jer ne
može da ih se oslobodi, i koje mu zamračuju dragocene sate njegovog rođenog života.
Često i mnogo više i teže nego stvarni doživljaji.