Page 123 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

poslove po stepenu njihove važnosti i neću to, izgleda, nikad ni naučiti. Za jedno poslovno
pismo ili kratak odgovor na neku nevažnu anketu meni je potreban isti napor, isti utrošak
vremena, snage i živaca kao i za pet strana jedne pripovetke na kojoj radim već
mesecima. Svaki i najmanji događaj odvoji me od onog što je moj glavni posao, jer
nemam dovoljno snage i odlučnosti da ostanem kod njega i da se oduprem onom što je
sporedno. Tako se svaki čas dešava da izneverim ono što je glavno za ono što je
sporedno. - Ponekad me grize savest zbog toga, ali time stvar ne biva nimalo bolja, jer
kod ljudi kao što sam ja, griža savesti, ma koliko da je bolna, nije dovoljno uvek iskrena i
duboka i, naročito, ne povlači za sobom tvrde odluke i stvarne promene nabolje.

Vidim da to ne valja, ali ponavljam uvek istu grešku i uvek se u sebi jedem zbog nje. A
škodi mi mnogo sve to zajedno.

*

Na mahove jasno vidim prostrana područja svetlih ljudskih osobina i odnosa, koja ne
samo što nisu obrađena u onom što sam ja u životu napisao nego su slabije i ređe
posećivana od naših pisaca uopšte. Područja velike, strpljive i nesebične ljubavi. Područja
prijateljstva, drugarstva koje ne broji žrtve i ne očekuje nagrade ni priznanja. I ne pomišlja
na to. - A sve to postoji u životu oko nas i sve to mi susrećemo i posmatramo vrlo često,
ako ne u neprekinutim ali svakako u velikim površinama. Međutim pisci se gotovo po
pravilu obraćaju onoj tamnoj strani života, govore o njoj i slikaju nju.

Tako svi ostajemo dužni boljim i lepšim stranama čoveka i društva. Ali izgleda da je tako,
manje ili više, uvek i svuda bilo, i da tako mora biti.

*

Već odavno, iz godine u godinu, sve veći broj ljudi nastoji da se oslobodi suvišnog odela,
gde god je, kad god je, i koliko god je više moguće. Ljudska koža sve je češće i sve više u
dodiru sa suncem, vodom i vazduhom. Priličan broj ljudi i zimi ide gologlav, a leti je šešir
retkost po našim gradovima. Obuća je za letnjih meseca otvorena i ostavlja slobodne
prste i veći deo noge izložen suncu. A još pre pedeset godina svet bi se za čovekom koji
ide ulicama gologlav i u sandalma okretao kao za napola ludim osobenjakom. Žene idu
bez čarapa, nagih mišica i leđa, gologlave. (Ali da ostavimo žene i žensku modu i njene
oduvek nestalne tokove!) Radnici su goli do pasa ne samo po rudnicima, kao nekad, nego
i na građevinama i kod uličnih radova. Deca se igraju golišava ne samo pored vode nego i
po gradskim ulicama. Čovek se oslobađa odela koliko može, u najvećoj mogućoj meri,
često i bez mere. Telo teži sve neposrednijem dodiru sa atmosferom koja ga okružuje.
Sve je to još uglavnom ograničeno na gradsko stanovništvo, ali se širi i zahvata sve nove i
sve šire slojeve.

Posmatrajući tu pojavu, u meni se javlja pomisao da će to u mnogo čemu izmeniti način
čovekovog mišljenja i reagovanja na mnoge stvari oko njega. A negde u dnu te pomisli
blesne slaba i bojažljiva nada da bi se - možda, možda! - na tom putu, s vremenom,
mogao izmeniti i čovek sam.

44
Ili je to, obrnuto, samo posledica već nastalih promena u čoveku?

*