Page 121 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 121
gotovo obaveza: da ja kazujem a vi da primate, i da sudite o onom što sam rekao. Stoga
osećam potrebu da večeras govorim o tome sa vama, da vam se unapred izvinim i da to
već sada kažem. Jer, kad to vreme zaista nastupi, ja možda neću biti svestan toga, neću
se setiti ili neću ni moći da vam to kažem.
42
Doći će vreme kad više neću imati šta da vam kažem.
*
Mnogo puta mi se dešavalo da me trenutni i prolazni utisci od pojava oko mene zbune,
uplaše ili oduševe i ponesu kao da su živa stvarnost, a mnogo puta sam prošao pored
mnoge velike ljudske stvarnosti i ne pomišljajući šta ona znači za mene i za ljude uopšte, i
ne primećujući je.
*
Često govorimo i pišemo o zdravlju i o bolesti, ali se retko i malo zadržavamo na
čudesnom fenomenu ozdravljenja. To su najradosniji i najzanimljiviji trenuci našeg života.
I treba ih proučiti i opisati.
*
Taj čovek je imao živu i visoku predstavu o umetničkom delu koje bi trebalo da izrazi
pojave u svetu onakve kakve ih on vidi i oseća. Od rane mladosti pokušavao je da to i
ostvari. Prilazio je tome poslu sa sigurnošću i samosvešću ošroumnog bogataškog deteta,
ne sumnjajući, i ne pomišljajući nijednog trenutka da bi mogao ne uspeti u onom što želi i
preduzima. Nizale su se pesme, pripovetke, glave lako zamišljenog i brzo ostvarenog
romana. On ih je objavljivao ne pitajući se mnogo o njihovoj umetničkoj vrednosti i o
prijemu na koji nailaze kod čitaoca. Njemu ta potvrda nije izgledala potrebna. Činjenica da
ih je on svesno hteo i u sebi jasno video činila mu se dovoljnim opravdanjem za njihovo
postojanje i za njihovu umetničku vrednost. Nije primećivao da sve što piše postoji mnogo
više kao antiteza onom što drugi pisci sa drugačijim shvatanjima rade, drugim izražajnim
sredstvima, a mnogo manje ili nikako kao umetničko delo samo po sebi. Svoj stav i svoja
shvatanja on je smatrao gotovim umetničkim delom. Obdaren bistrim umom, živim i
dovitljivim polemičkim duhom, on dugo nije mogao da shvati ono što je i poslednji čitalac
davno shvatio. A kad je, najposle počeo i sam da uviđa da njegov rad nije stvaralački ni
njegovo delo umetničko, on je stao da beži od tog saznanja, tonući sve više u polemiku i
ironiju.
*
Jak smisao za ironiju i za karikiranje raznih ljudskih postupaka, koji nalazimo kod nekih
pisaca (i nepisaca) dolazi dobrim delom od nedostataka mašte i nesposobnosti tih ljudi da
sebe zamisle u položaju onih koji ismevaju i karikiraju.
*
Tamo gde glatka površina okomitog zida napušta ravnu liniju i savija se lagano u prvi
nagoveštaj zaobljenog svoda, tu je čovekova građevinarska veština prevazišla samu sebe
i prestala da bude prosto slaganje kamena na kamen. Tu je počeo smeli podvig ljudskog
duha. Ta mesta na ruševinama starih građevina ne gledam nikad bez uzbuđenja. To su
