Page 129 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Piščev rad je takav da on, pišući, stalno brodi uz vodu. Ne kažem to zbog ulepšavanja i
precenjivanja književnog rada, još manje zbog paradoksa, nego zato što je stvarno tako.
Pisac mora da u sebi, kao u mračnoj komori, izradi negativ svoje misli ili svojih doživljaja i
zapažanja, i da ga projicira kao pozitiv u čitaočevu maštu i svest. Njegov je posao da ono
što je bilo pa prošlo, ili samo moglo da bude, prikaže kao ono što jeste, u potpunoj
ubedljivosti, bez mogućnosti i najmanje sumnje. On mora da potpuno uveri čitaoca u
nešto u što sve dotad ni sam nije bio potupno siguran.

*

U jednom trenutku, dok sam opisivao čudne i skrivene patnje jednog lica u pripoveci,
odjednom pomislih, najpre slabo i bledo pa onda svom snagom i punom jasnošću, da bi
sve to moglo da se ostvari u jednom jedinom živom čoveku koji bi došao i stao tu preda
me, tražeći objašnjenje i obračun.

Od te misli prođe me jeza od nožnih prsta do temena, i ja se survavam u sebe
smrtonosnim padom probuđenog mesečara.

*

Ima jedna činjenica koja može da me zabrine. Često čujem da naši ljudi govore o meni
kao o dobrom i savesnom radniku. Ja, međutim, znam najbolje kakav sam radnik, koliko
sam vremena u svom životu protraćio uludo, koliko sam poslova ostavio nesvršenih,
koliko dužnosti neispunjenih, čak i onda kad je od njihova izvršenja zavisila šteta ili korist
drugih ljudi. I dan-danas ja radim ćudljivo i neredovno. I znajući sve to, moram da se
zabrinuto upitam: kakvo je to shvatanje rada kod nas kad i za čoveka kao što sam ja
mogu da kažu da je vredan i savestan, i da me navode kao primer dobrog radnika. Ili je
to, možda, samo kleveta u pozitivnom smislu, deo one opšte sklonosti da se u takozvanim
javnim ljudima pričaju legende i netačnosti svake vrste?

*

Zabeležimo ovaj mirni trenutak kad su jezičci na svima vagama legli u najnižu tačku,
ispod svake mere i opterećenosti, kad su svi satovi otpočinuli u onom nemerljivo kratkom
a ipak stvarnom deliću sekunda koji je negde između dva najkraća pokreta najmanje
skazaljke.

Otpočinimo i mi u tom mirnom trenu koji, iako izgleda nepomičan, nije drugo do deo
kretanja, opšteg i večitog, otpočinimo i ne pokušavajući da ga na hartiji zabeležimo. Jer
nema tako kratke ni tako brze reči koja bi uhvatila taj tren; samo misao uspeva da ga
48
ponekad stigne i u njegovoj prolaznosti prolazno sagleda.

*

Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova pod kojima nam se javlja. U tome je i
njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž.

*