Page 64 - Ivo Andrić - Prokleta avlija
P. 64

То је пут и нада мањих и срећнијих од њега. А он је осуђен да
          буде султан, заробљен овде или жив у Стамболу или мртав под
          земљом,  али  увек  и  само  султан,  и  једино  у  том  правцу  би
          могао бити његов спас. Султан, и ништа за длаку мање, јер би
          то значило исто што и не бити, ни за длаку више јер више од
          тога нема. То је ропство од ког бежања нема ни после смрти.
               Брод је ударио тупо бокобраном о камену обалу. Тишина
          је била толика да се и то чуло и као лака јека прошло обалом
          са које су сви, од кардинала до коњушара, нетремице посмат-
          рали  стаситог  човека  са  белим,  златом  извезеним  високим
          кауком  на  глави,  како  издвојен,  на  трикорака  испред  своје
          пратње стоји као кип. И никог није било ко у њему није видео
          султана и ко није увиђао да тај човек не може друго бити, иако
          због тога пропада.
               Док је то причао Ћамил се и сам дигао. (Да не би допус-
          тио да га стражари угоне у собу као и остале, он је обично сам
          полазио, нешто мало пре одређеног времена.) После уобича-
          јеног кротког поздрава, нестао је у једном од завијутака Про-
          клете авлије, на којој су се по забаченим угловима већ хватале
          прве сенке сумрака.


























                                          64
   59   60   61   62   63   64   65   66   67   68   69