Page 64 - Ivo Andrić - Prokleta avlija
P. 64
То је пут и нада мањих и срећнијих од њега. А он је осуђен да
буде султан, заробљен овде или жив у Стамболу или мртав под
земљом, али увек и само султан, и једино у том правцу би
могао бити његов спас. Султан, и ништа за длаку мање, јер би
то значило исто што и не бити, ни за длаку више јер више од
тога нема. То је ропство од ког бежања нема ни после смрти.
Брод је ударио тупо бокобраном о камену обалу. Тишина
је била толика да се и то чуло и као лака јека прошло обалом
са које су сви, од кардинала до коњушара, нетремице посмат-
рали стаситог човека са белим, златом извезеним високим
кауком на глави, како издвојен, на трикорака испред своје
пратње стоји као кип. И никог није било ко у њему није видео
султана и ко није увиђао да тај човек не може друго бити, иако
због тога пропада.
Док је то причао Ћамил се и сам дигао. (Да не би допус-
тио да га стражари угоне у собу као и остале, он је обично сам
полазио, нешто мало пре одређеног времена.) После уобича-
јеног кротког поздрава, нестао је у једном од завијутака Про-
клете авлије, на којој су се по забаченим угловима већ хватале
прве сенке сумрака.
64