Page 62 - Ivo Andrić - Prokleta avlija
P. 62

кад би младић опет пустио маха својим нездравим представа-
          ма,  он  би  га  опет  слушао,  са  лаком  језом  и  дубоким  сау-
          чешћем, непрестано оклевајући да га прекине и дозове к себи.
          А и кад би, сећајући се синоћне одлуке коју је сматрао својом
          дужношћу, покушао да скрене разговор на други предмет или
          да,  као  случајно,  узгредном  примедбом  одвоји  Ћамила  који
          говори од мртвог Џем-султана, чинио је то слабо и неодлучно.
          Било му га је и сувише жао. Његова урођена неспособност и
          простосрдачност,  којом  је  иначе  увек  могао  сваком  све  да
          каже, била је као опијена и умртвљена упорним младићевим-
          причањем. И ствар се увек завршавала тако да би фратар на
          крају  попустио  и  ћутке,  без  одобравања  али  и  без  гласног
          отпора, слушао младићев страствени шапат. Оно што није, што
          не може и не треба да буде било је јаче од оног што јесте и
          што постоји, очигледно, стварно и једино могуће. А после би
          фра Петар опет прекоревао себе што је и овог пута попустио
          пред  неодољивим  таласом  лудила  и  што  није  учинио  већи
          напор да младића врати на пут разума. У тим тренуцима осе-
          ћао се као сукривац у том лудилу и решавао се да оно што је
          досада пропустио учини свакако већ сутрадан, у првом подес-
          ном тренутку.
               То  је  трајало  пет-шест  дана.  Почињало  је  сваког  јутра
          готово у исти сат, као нека утврђена церемонија, и трајало је
          са два-три краћа прекида све до предвече. Прича о Џем сул-
          тану и његовим страдањима и подвизима изгледала је неисцр-
          пна. Али  једног  јутра Ћамил  се  није  појавио.  Изгледао  га  је,
          чекао и немирно ходао по свим одељењима Авлије. Двапут му
          је тога дана прилазио Хаим са својим увек истим узнемиреним
          жалбама и страховањима о неправдама у Смирни и о уходама
          и свакојаким замкама овде у Проклетој авлији. Он га је слу-
          шао расејано. А при том је мислио на одсутног Ћамила.
               Чинило му се да га види и чује како синоћ, пре растанка,
          говори брзо као да чита.
               – Стојећи усправно, у сјајном свечаном оделу, на палуби
          брода који је пристајао у Ћивитавекији и посматрајући шаре-
          ну и протоколарнопоредану гомилу папске војске и црквених
                                          62
   57   58   59   60   61   62   63   64   65   66   67