Page 60 - Ivo Andrić - Prokleta avlija
P. 60

сматрао да ово није место ни тренутак да се све то расправи и
          истера  на  чистину.  Утолико  више  што  му  самом  много  тога
          није било јасно ни разумљиво. Треба човека пустити да каже
          све. Њему су људи одувек, свуда па и овде, слободно прилази-
          ли, брзо се повезивали с њим и лако му се поверавали. А он је
          то примао као природну и разумљиву ствар и трудио се само
          да све пажљиво саслуша. Увек па и сад.
               Ово  са  младићем  из  Смирне  ишло  је  далеко  и  трајало
          дуго.  Он  се  сатима  заборављао  потпуно,  причајући  судбину
          Џем-султана, као да се ради о нечем што треба да буде казано
          што пре, још овог трена, јер сутра већ може бити доцкан. Слу-
          жио се час турским час италијанским језиком, заборављајући,
          у  брзини,  да  преведе  француске  и  шпанске  цитате  које  је
          говорио напамет.
               Разговор би почео рано, у топлој сенци једне настрешни-
          це,  која  је  бивала  све  краћа,  а  настављали  би  га  по  другим
          склонитим местима велике авлије, бежећи од сунчеве жеге и
          гласних и насртљивих хапшеничких игара и свађа.
               Фра Петар је приметио да му Хаим никад не прилази за
          време  тих  разговора,  него  само  кад  га  сретне  самог.  Али  се
          дешавало да неки од хапсеника приђе, као у пролазу, и поку-
          ша да узгред чује нешто од младићевог шапата. Тада би Ћамил
          одједном  заћутао  и  као  месечар,  пробуђен  из  свог  опасног
          заноса, падао у тупо ћутање, испрекидано механичким и неи-
          скреним »да да!«, затим се нагло и хладно опраштао безначај-
          ним речима, и одлазио.
               Сутрадан  би  се  појавио  у  том  истом  расположењу,  са
          нејасним траговима неких ноћашњих кајања и одлука, муча-
          љив и сав у себе повучен, са слабим осмејком који све брише и
          ништа не казује и са обичним речима о посве обичним ства-
          рима. Али то би трајало кратко. У току разговора његово нера-
          сположење се неприметно и за њега и за фра-Петра, мењало.
          Не  знајући  како  ни  откуд  ни  зашто,  он  би  се  опет  предавао
          својој страсти и тихо и живо, као да сеисповеда, говорио фра-
          Петру о Џему и његовој судбини.

                                          60
   55   56   57   58   59   60   61   62   63   64   65