Page 164 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

desilo: tako, ili i drukčije. Kad bogovi umiru, oni umiru na razne načine. Ali neka! Tako

ili tako, tako i tako – njega više nema! On nije bio po ukusu mojih ušiju i mojih očiju, da
ne bih što gore rekao o njemu sad kad je umro. Ja volim sve što gleda vedro i govori

pošteno. A on – ti to znaš, ti stari svešteniče, bilo je u njemu nečeg kao ti što si, nečeg
svešteničkog – bio je mnogosmislen. Bio je i nerazgovetan. Koliko se samo gnevio na

nas, gnevnik jedan, što smo ga rđavo razumevali! Ali, zašto nije govorio čistije? A ako su

uši naše bile krive, zašto nam je dao uši koje rđavo čuju? Ako je bilo taloga u ušima
našim, ko ga je metnuo u njih? Odviše mnogo nije pogađao, taj lončar koji nije izučio

zanat svoj. Ali, što se svetio na loncima i stvorovima svojim zato što ih nije umeo da
pogodi, – to je bio greh protiv dobra ukusa. Ima i u pobožnosti dobar ukus: taj je najzad

progovorio: »dole s takvim bogom! Bolje je i bez boga, bolje je na svoju ruku graditi

sudbinu, bolje je biti budala, bolje je sâm biti bog!« – »Šta to čujem! reče tad stari papa
naoštrenih ušiju; o Zaratustra, ti si pobožniji nego što misliš, sa takvim tvojim

neverovanjem! Neki Bog u tebi pridobio te je za tvoju bezbožnost. Da nije baš sama
pobožnost tvoja ono što ti ne da više da veruješ u jednoga boga? A tvoje će te preveliko

poštenje odvesti još i od one strane dobra i zla! Pogle samo šta tebe čeka! Ti imaš oči i
ruku i usta koji su od iskoni određeni da blagosiljaju. Jer, ne blagosilja se samo rukom U

blizini tvojoj, iako bi ti hteo da si najveći bezbožnik, osećam ja potajni kâd tamjana od

dugog blagosiljanja; to mi pričinjava i prijatnost i bol u isti mah. Pusti da budem gost
tvoj, o Zaratustra, za jednu jedinu noć! Nigde na zemlji ne bi mi sad bilo tako dobro kao

kod tebe!« – »Amin! Tako neka bude! reče Zaratustra s velikim udivljenjem, onamo gore
vodi put, onde leži pećina Zaratustrina. Rado bih te, zaista ti kažem, sam otpratio onamo,

prečasni, jer ja volim sve ljude pobožne. Ali me sad hitno zove nekud uzvik za pomoć, pa
te moram ostaviti. Dokle moje carstvo dopire, nikome se ne sme ništa desiti; moja je

pećina dobro pristanište. A ponajradije bih svakoga koji je tužan postavio opet na čvrstu

zemlju i na čvrsto kopno. Ali ko da tebi skine tvoju turobnost sa pleća? Zato sam i suviše
slab. Zaista ti kažem, dugo bismo čekali dok bi ti neko tvoga boga ponovo probudio. Jer

taj stari bog ne živi više: taj je potpuno mrtav.« –

Tako je govorio Zaratustra.