Page 160 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

2.

– Tu se Zaratustra već nije mogao više ubrzati, nego dohvati svoj štap i stade iz
sve snage udarati po jadikujućemu. »Ta stani već jedared! dovikivao mu je u goropadnom

smehu, stani, komedijašu jedan! Kovaču lažnog novca! Lažljivče iz dna duše! Ja te
prezirem! Ja ću ti već zagrejati noge, opaki čarobniče, ja se razumem u tome kad takvima

kao što si ti treba – podložiti! « – »Prestani. reče starac i poskoči sa zemlje, ne udaraj

više, o Zaratustra! Ja sam samo šalu terao! To spada u zanat moj; hteo sam da tebe
iskušam praveći ovaj pokušaj pred tobom! Ali si me ti, odista, dobro prozreo! Nego i ti –

dobro sam te okusio sad: ti si opor, premudri Zaratustro! Oporo udaraš ti 'istinama'
svojim, batine tvoje iznudile su od mene – tu istinu!« – »Ne udvaraj se, odgovori

Zaratustra još uvek uzrujan i mračan, ti komedijasu u dnu duše! Ti si lažan: šta ti govoriš
– o istini! Ti paune nad paunima, ti more sujete, šta si to izigravao pređa mnom, opaki

čarobniče, šta sam trebao da verujem, ko da si ti, dok si onako jadikovao? « »Isposnika

duha, reče starac, njega sam – izigravao: ti sam pronašao si nekad tu reč – – pesnika i
mađionika, koji se najzad okreće protiv sama sebe duhom svojim, preobraženoga koji se

smrzava usled zle svesti i savesti svoje. I priznaj samo: je li da je dugo trajalo, o

Zaratustra, dok si prozreo veštinu moju i laž moju! Ti si verovao da mi je do nevolje dok
si mi držao glavu obema rukama, – – čuo sam gde se vajkaš:,odviše su ga malo voleli,

odviše malo voleli!' Što sam te u tolikoj meri mogao prevariti, zbog toga je klicala u meni
od radosti zluradosti moja.« »Biće da si ti prevario već i obazrivije nego što sam ja, reče

Zaratustra oporo. Ja se ne čuvam od varalica, ja moram biti bez obazrivosti: tako ište
udes moj. Ali ti – ti moraš da varaš: toliko te poznajem! Ti moraš uvek biti dvosmislen,

trosmislen, četvorosmislen, petosmislen! I to što si mi sada priznao, nije mi bilo još ni

blizu dovoljno istinito niti dovoljno lažno! Opaka varalico, kako bi ti i mogao ikako! Ti
bi još i bolest svoju pokušao premazati kad bi pred lekara svog stao nag. Tako si sad baš

premazivao preda mnom laž svoju kad si rekao:'Ja sam samo šalu terao!' Bilo je tu
pomešano i zbilje, jer ti jesi donekle duhovni isposnik! Ja te dobro providim. Ti si

opčarao sve, ali ti za tebe sama ne preosta više obmanâ i laži, – ti si se sâm sebi raščarao!
Požnjeo si gadenje, kao jedinu istinu koju imaš. Nijedna reč tvoja nije više prava, prava

su jedino još usta tvoja: to jest gađenje koje se lepi oko usta tvojih.« – – »Ma, ko si ti!