Page 162 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 162
– da me iskušaš?« – – Tako je govorio Zaratustra, umiren u duši, i ode dalje svojim
putem smejući se.
Izvan službe
Ne zadugo pošto se Zaratustra bio oslobodio čarobnika, vide opet nekoga gde sedi
na putu kojim je on išao, i to jednog crna dugačka čoveka sa izdubljenim bledim licem:
taj ga grdno naljuti. »Teško meni, govoraše u srcu svom, evo ovde zakukuljene
turobnosti, a čini mi se da je od roda svešteničkog: šta traže ti ljudi u mome carstvu? Šta!
Tek što sam umakao ispred jednog čarobnika, zar već drugi jedan mađioničar da mi
prepreči put, – – budikakav veštac koji baje blagosiljajući, mračan čudotvorac po milosti
božijoj, miropomazan opadač sveta, da ga đavo nosi! Ali da, đavo nikad nije na mestu
onde gde bi mu bilo mesto: uvek dođe dockan, taj prokleti patuljak i-bogalj! « – Tako je
proklinjao Zaratustra nestrpljiv u srcu svom, premišljajući kako bi se negledajući na onu
stranu, provukao pokraj crnog čoveka: ali gle, desi se drukčije. Jer baš u isti čas opazio ga
već beše čovek koji je tu sedeo; i kao neko kome se dogodila nenadana sreća poskoči na
noge i pođe pravo k Zaratustri. »Ma ko bio, o putniče, reče, pomozi jednome zabludelom
koji traži, jednome staru čoveku kojemu bi se ovde moglo što desiti! Ovaj mi je svet ovde
tuđ i dalek, a čuo sam i divlje zveri gde riču; onaj pak koji bi me mogao zaštititi, njega
više nema. Ja sam tražio poslednjeg pobožna čoveka, jednog svetitelja i isposnika koji u
šumi svojoj jedini još nije ništa čuo o onome što zna danas ceo svet.« »Šta zna danas ceo
svet? zapita Zaratustra. Možda to, da ne živi više stari bog, u koga je ceo svet nekad
verovao?« »Baš to, odgovori starac žalostivo. A ja sam služio tome starom bogu do
poslednjeg časa njegova. I sad sam evo ostao bez službe, bez gospodara, a ipak ne
slobodan, i ni za časak više veseo, osim možda u uspomenama. Zato sam se popeo na ove
planine, da bih najzad priredio sebi opet svetkovinu kao što pristoji jednome starom papi
i crkvenom ocu: jer znaj, ja sam poslednji papa! – svetkovinu pobožnih uspomena i
službi božijih. A eto, sad je i on mrtav, najpobožniji čovek, onaj svetitelj u šumi koji je
neprekidno pesmom i mumlanjem hvalio boga svog. Njega sama ne nađoh više kad
nađoh kolibu njegovu, – ali dva vuka u njoj, i oni narikahu za njim – jer sve su životinje
njega volele. I ja tad pobegoh. Zar sam dakle uzaman dolazio u ove šume i bregove? I ja