Page 161 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

prekide ga povikom stari čarobnik prkosnim glasom, »ko sme tako da govori sa mnom, sa

najvećim koji danas živi?« – i zelenom munjom iz svoga pogleda ošinu Zaratustru. Ali
odmah zatim izmeni se, i reče tužno: »O, Zaratustra, ja sam sit svega, gadim se čarolija

svojih ja nisam veliki, šta se tu pretvaram! Ali, ti dobro znaš – ja sam hteo da budem
veliki! Hteo sam da me drže za velikog čoveka, i mnoge sam pridobio: ali ta je laž

nadmašala snagu moju. Ona će me skrhati. O Zaratustra, sve je na meni laž; ali što ću se

skrhati i da ću se skrhati – to je na meni pravo! « – »Služi ti na čast, progovori Zaratustra
mrko i gledajući dole u stranu, služi ti na čast što si hteo da budeš veliki, ali te to i izdaje.

Ti nisi veliki. Opaki stari čarobniče, to je na tebi najbolje i najpoštenije, i to i poštujem na
tebi, što si se zasitio sebe, i što si priznao: 'ja nisam veliki'. U tome poštujem na tebi

duhovnog isposnika: ma to bilo tek koliko dok si se pren'o i tren'o, taj jedan tren bio si –

iskren. Ali reci, šta tražiš tu po mojim šumama i gudurama? I kad si legao da meni
preprečiš put, u kakva si to iskušenja hteo da me dovedeš? – čime si ti hteo da iskušaš

mene?« – Tako je govorio Zaratustra, a u očima mu se blistaše vatra. Stari čarobnik
ćutaše neko vreme, pa onda reče: »Zar sam te ja iskušavao? Ja samo – kušam, tražim. O

Zaratustra, kušao sam da nađem jednog prâvog, pravog, jednostavnog, jednosmislenog
čoveka, čoveka skroz poštena, sud mudrosti, svetitelja po saznanju, jednog velikog

čoveka! Ta zar ne znaš, o Zaratustra? Ja tražim Zaratustru.« – I tu nasta dugo ćutanje

medu obojicom; a Zaratustra se ?d?be duboko u sama sebe, toliko da je zatvorio oči.
Zatim vraćajući se sabesedniku svome uhvati čarobnika za ruku i sušta učtivost i

opreznost progovori i reče: »Neka bude! Eno onamo gore vodi put, tamo je pećina
Zaratustrina. U njoj pokušaj tražiti onog koga bi da nađeš. Za savet zapitaj zveri moje,

orla moga i zmiju moju: oni neka ti pomognu tražiti. A pećina je moja velika. Ja sâm,
dabogme – ja još ne videh velikog čoveka. Što je veliko, za te je danas nezgrapno i oko

najfinijih. Jer mi živimo u carstvu pučine. Mnogoga sam već video kako se razmahuje i

nadahnjuje, a narod viče: 'Gledajte, eto velikog čoveka!' Ali šta tu pomažu svi mehovi!
Najzad izađe iz njega vazduh. Najzad prsne žaba koja se odviše naduvala: iziđe vazduh iz

nje. Naduvenoga u trbuh ubosti, to je po mom mišljenju, lepa zabava. Upamtite, dečaci!

Današnjica pripada pučini: ko tu još zna šta je veliko šta malo! Ko bi još tu srećno i s
uspehom tražio veličinu! Jedino ludak: jer ludaci imaju uspeha. Ti tražiš velike ljude, ti

čudni ludače? Ko te nauči tome? Zar je danas tome doba? O opaki kušitelju, zašto hoćeš