Page 22 - Dan Brown - Postanak
P. 22
4
„Le llamo desde el bar Molly Malone” , govorio je časnik čitajući ime i adresu
5
bara s podmetača pred sobom. „Calle Particular de Estraunza, ocho.” Pričekao je
trenutak pa nastavio. „Necesitamos ayuda immediatamente. Hay dos hombres
6
heridos.” Prekinuo je vezu.
¿Dos hombres heridos? Šankerici je srce brže zakucalo. Dvojica ranjenih?
Prije nego što je uspjela shvatiti što to znači, bljesnulo je nešto bijelo, časnik se
naglo okrenuo udesno i zario lakat onom krupnijem nasilniku u nos – začuo se
mučan prasak. Lice čovjeka oblilo se crvenilom i onda je pao na leđa. Prije nego što
se drugi stigao snaći, časnik se ponovno zavrtio, ovaj put nalijevo i drugi lakat zario
mu u dušnik te ga tako srušio sa stolca.
Šankerica je prestravljeno promatrala dvojicu na podu – jedan je vrištao u
mukama, drugi se gušio i rukama grabio grlo.
Časnik je polagano ustao. Sablasno miran, izvukao je novčanik i na šank spustio
sto eura.
„Ispričavam se”, rekao joj je na španjolskom. „Policija će vam ubrzo doći u
pomoć.” Okrenuo se i otišao.
Izašavši, admiral Ávila udahnuo je noćni zrak i pošao niz Alamedu de Mazarredo
prema rijeci. Policijske sirene približavale su se te je kliznuo u sjene kako bi
propustio vlasti. Čekao ga je ozbiljan posao te si Ávila večeras nije mogao priuštiti
dodatne nevolje.
Regent je jasno opisao večerašnju misiju.
U primanju Regentovih naredbi Ávila je pronalazio neki priprost spokoj. Nije
morao odlučivati. Nije bio odgovoran. Samo je djelovao. Nakon života koji je
proveo izdajući naredbe, s olakšanjem je prepustio kormilo drugima koji će
upravljati njegovim brodom.
U ovom sam ratu običan vojnik.
Prije nekoliko dana Regent je s njim podijelio tajnu toliko uznemirujuću da Ávila
nije vidio izbora nego da se u potpunosti preda tom cilju. Okrutnost sinoćnje misije
još ga je progonila, ali je znao da će mu djela biti oproštena.
Pravičnost opstoji u mnogim obličjima.
I još će biti mrtvih prije nego što svane.
Kad je Ávila dospio na otvoren trg uz rijeku, podigao je pogled prema golemoj
građevini ispred sebe. Bila je to valovita masa iskrivljenih oblika, prekrivena
metalnim pločama – kao da je dvije tisuće godina napretka u arhitekturi bačeno kroz
prozor u ime posvemašnjeg kaosa.
