Page 5 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

“припадности” (l’appartenance).
Док је идеолошка борба имала формалне противнике, читави народи и друштва (макар
теоретски) могли су одабрати у какав субјекат себе да уброје – класни, расни (државни) или
индивидуални. Победа либерализма решила је то питање: нормативни субјекат у оквиру
читавог човечанства постаје индивидуа.
Управо ту искрсава феномен глобализације, јавља се модел постиндустријског
друштва, почиње епоха Постмодерне. Индивидуални субјекат није више исход избора већ
некаква општеобавезна датост. Човек је ослобођен “припадности”, идеологија “људских
права” постаје општеприхваћена (макар у теорији) и заиста општеобавезна.
Човечанство које се састоји из индивидуа природно тежи универзалности, постаје
глобално и уједињено. Тако се рађа пројекат “светске државе” и “светске владе”
(глобализам).
Нови ступањ технолошког развоја омогућава постизање независности од класног
структурисања индустријских друштава (постиндустријализам).
Вредности рационализма, научности и позитивизма препознају се као “замагљени
облици тоталитарних репресивних стратегија” (велики наративи) и подвргавају критици – уз
истовремено слављење потпуне слободе и независности индивидуалног начела од било
каквих чинилаца одвраћања, па и од разума, морала, самосвојности (социјалне, етничке, чак
родне), дисциплине итд. (Постмодерна).
У овој етапи либерализам престаје да буде Прва политичка теорија и постаје једина
постполитичка пракса. Долази “крај историје”, политику замењује економија (светско
тржиште), државе и нације се увлаче у котао светске глобализације на претапање.
Победивши, либерализам нестаје, претварајући се у нешто друго – у Постлиберализам.
Он више нема политичку димензију, није ствар слободног избора већ постаје својеврсна
“судбина” (отуд теза постиндустријског друштва: “економија – то је судбина”).
Дакле, почетак XXI века поклапа се са тренутком краја идеологија, и то свих трију. Оне
имају различит крај – Трећа политичка теорија уништена је у раздобљу “младости”, Друга је
умрла услед изнемоглости, Прва се изродила у нешто друго – у Постлиберализам, у
“глобално тржишно друштво”. Али у сваком случају, у оном виду у коме су све три
политичке теорије постојале у ХХ веку, оне више нису погодне, нису делотворне, нису
релевантне. Оне ништа не објашњавају и не помажу нам да се разаберемо у збивањима и
одговоримо на глобалне изазове. Из ове констатације проистиче потреба за Четвртом
политичком теоријом.

Четврта политичка теорија као сучељавање са статусом кво

Четврта политичка теорија не може нам бити дата сама по себи. Она ће можда настати,
а можда и неће. Предуслов њеног настанка представља неслагање. Неслагање са
Постлиберализмом као универзалном праксом, са глобализацијом, са Постмодерном, са
“крајем историје”, са статусом кво, са развојем основних цивилизацијских токова по
инерцији у освит XXI века.
Статус кво и инерција уопште не претпостављају никакве политичке теорије.
Глобалним светом морају управљати само економски закони и универзалан морал “људских
права”. Све политичке одлуке замењују се техничким. Техника и технологија надомештају
собом све остало (француски философ Ален де Беноа то назива “la gouvernance”, “мало
управљање”). Место политичара који доносе историјске одлуке заузимају менаџери и
технолози који оптимизују логистику управљања. Људске масе изједначавају се са
јединственом масом индивидуалних предмета. Стога постлиберална стварност (тачније,
виртуелност која све више истискује собом стварност) води право у потпуно укидање
политике.
Могу ми приговорити: либерали “лажу” када говоре о “крају идеологија” (о томе сам
полемисао са философом Александром Зиновјевом), они “у ствари” остају верни својој