Page 4 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

• фашизам (укључујући националсоцијализам и друге подврсте “трећег пута” –
Франков национал-синдикализам, Перонов “јустицијализам”, Салазаров режим итд.).
Оне су се међусобно бориле на живот и смрт, у суштини обликујући сву драматичну и
крваву политичку историју ХХ века. Логично је да се тим идеологијама (политичким
теоријама) доделе редни бројеви – како по њиховом значају тако и по редоследу њиховог
настанка, што је горе већ учињено.
Прва политичка теорија је либерализам. Настао је први (још у XVIII веку) и показао се
најтрајнијим и најуспешнијим, победивши на крају крајева своје такмаце у историјском
окршају. Том победом доказао је поред осталог и основаност своје претензије на потпуно
наслеђе епохе Просветитељства. Данас је очигледно: управо је либерализам најтачније
одговарао епохи Модерне. Премда је друга политичка теорија – комунизам – то раније
оспоравала (и то драматично, активно и каткад убедљиво).
Исправно је комунизам (као и социјализам у свим подврстама) назвати другом
политичком теоријом. Она се појавила после либерализма – као критички одговор на
настанак буржоаско-капиталистичког система, чији идејни израз је либерализам био.
И, најзад, фашизам је трећа политичка теорија. Претендујући на сопствено тумачење
2
духа Модерне (тоталитаризам многи истраживачи, поготово Хана Арент , исправно
сврставају у политичке облике Модерне), фашизам се истовремено обраћао идејама и
символима традиционалног друштва. У једним случајевима то је проузроковало
еклектицизам, у другим – стремљење конзервативаца да стану на чело револуције, уместо да
јој пружају отпор и поведу друштво у супротном смеру (Артур Мелер ван ден Брук, Дмитриј
Мерешковски итд.).
Фашизам је настао после других великих политичких теорија и нестао пре њих. Савез
Прве политичке теорије и Друге политичке теорије и Хитлерови самоубилачки геополитички
промашаји оборили су га при полетању. Трећа политичка теорија страдала је “насилном
смрћу”, не доживевши старост ни природно распадање (за разлику од СССР-а). Стога је та
крвава вампирска утвара, осенчена ауром “светског зла”, толико привлачна за декадентне
укусе Постмодерне и све досад толико плаши човечанство.
Фашизам је, неставши, ослободио место за окршај Прве политичке теорије са Другом.
То се одвијало у форми “хладног рата” и проузроковало стратешку геометрију “двополарног
света” који је постојао готово пола столећа. Прва политичка теорија (либерализам) победила
је 1991. године Другу (социјализам). То је био сумрак светског комунизма.
Дакле, крајем ХХ века од трију политичких теорија способних да мобилишу
многомилионске масе на читавом простору планете преостала је само једна – либерална. Али
када је остала сама, сви углас почеше да говоре о “крају идеологија”. Зашто?

Крај либерализма и Постлиберализам

Испало је тако да се победа либерализма (прве политичке теорије) поклопила са
његовим крајем. Али тај парадокс је привидан.
Либерализам је одувек био идеологија. Не тако догматска као марксизам, али ништа
мање философска, сређена и усавршена. Идеолошки се сучељавао са марксизмом и
фашизмом, водећи са њима не просто технолошки рат за опстанак него бранећи право да
монополски обликује виђење будућности. Док су друге конкурентске идеологије биле живе,
либерализам је остајао и јачао управо као идеологија, тј. као свеукупност идеја, погледа и
пројеката својствених историјском субјекту. Свака од трију политичких теорија имала је свој
субјекат.
Субјекат комунизма била је класа. Субјекат фашизма – држава (у италијанском
Мусолинијевом фашизму) или раса (у Хитлеровом националсоцијализму). У либерализму је
субјекат био индивидуа ослобођена сваког облика колективног самосвојности, сваке

2 Арендт Х. Истоки тоталитаризма, М.: ЦентрКом, 1996.