Page 88 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

“месторазвој”. Као и за Шмита, за руске евроазијце главни непријатељ остају либералне
земље Запада, иако су сами евроазијци Немачку укључивали у састав Запада, док је Шмит
сматрао да је она средиште европског континента, док “Запад почиње иза Рајне”.
Исти ти евроазијци сасвим тачно су прорекли еволуцију совјетске спољне политике од
интернационализма из првих година револуције до пуновредне империјске политике од краја
1920-их година. СССР је био класичан пример великог простора који се по Шмитовој
терминологији сасвим могао назвати “Совјетским рајхом”. Заправо термин “Евроазија”, који
су евроазијци увели, и треба да истакне органско јединство “великог простора” евроазијског
копна, који се поклапа са границама Русије – од Древне Русије па до СССР-а. При том, за
разлику од идеолошког начина мишљења самих бољшевика и руководилаца СССР-а, који су
своје теорије заснивали на марксизму, где се ништа не говори ни о простору, ни о традицији,
ни о цивилизацијама, евроазијци су тумачили СССР као историјско-просторни,
цивилизацијски и геополитички организам, а не само као идеолошку конструкцију. И
показало се да је управо њихова анализа совјетске историје – поготово применљиво на
стаљинско раздобље – најтачнија и најсавеснија међу свим осталим емигрантским снагама.
Евроазијци су оцењивали СССР готово исто онако како је Шмит оцењивао Хитлеров Трећи
рајх, кроз совјетску пену видећи дубинску логику “великог простора”, легитимност вечне
“империје”, дијалектику Трећег Рима, историјски суверенитет руског народа предат
политичкој елити (у овом случају бољшевика) са једним захтевом – да сачува земљу и народе
од мешања спољне просторне силе. Тај задатак бољшевици су током седамдесет година
спроводили.
Евроазијци су у суштини били представници Четврте политичке теорије, као и немачки
конзервативни револуционари. Али њене елементе нису препознали у фашизму (Трећа
политичка теорија) већ у 2ПТ. Врло подробно та анализа је дата код Устрјалова.
Идеја изградње социјализма у једној земљи применљиво на Русију већ је значила
обраћање “великом простору” и легитимности “рајха”. Под претпоставком да је снага
Четврте политичке теорије у нацистичкој Немачкој и СССР-у испала пресудна, а површни
идеолошки аргументи се повукли у позадину, добили бисмо сасвим другачији свет – идеалан
(у оквиру могућег), вишеполаран и уравнотежен. Неостварен (побачен) нацрт чисто
теоретске победе 4ПТ видимо у пакту Рибентроп–Молотов и концепцији другог
конзервативног револуционара Карла Хаусхофера “Осовина Берлин–Москва–Токио”.

Нова актуелност Четврте политичке теорије

Сада прелазимо на садашњицу. Наслеђе Карла Шмита данас је постало неодвојива
саставница политичке и правне културе западних елита. Испоставило се да је знатно
надмашило историјску конкретику и продрло у оне темељне проблеме који нимало нису
изгубили на актуелности ни сада – напротив, само су добили. Али ако погледамо нешто
шире, постаје јасно да се не ради само о Шмиту лично ни о његовом личном наслеђу.
Заправо нагло расте значај саме Четврте политичке теорије у целини, чији изразити
представник је био Карл Шмит, премда ни издалека само он.
У наше време од трију основних политичких теорија ХХ века опстала је само једна –
либерална. Фашизам је нестао, комунизам је готово нестао. У сваком случају немогуће је
односити се озбиљно ни према једном, ни према другом. Не само зато што су историјски
изгубили, то је тек пола проблема; већ зато што су идејно банкротирали. Они који су им
поверовали били су не само сатрти – били су понижени и посрамљени на теоретском ступњу.
Ни фашисте, ни комунисте не могу данас приступачно да објасне узроке свог слома, и
управо стога их нема не само у садашњици него ни у будућности. Фашистичка мисао
претворила се у ништа, марксистичко мишљење у чистом виду ближи се нули. А тамо где је
присутно, обавезно је скопчано са другим спољним идеолошким тенденцијама
(национализам у Азији и Трећем свету и либерализам у европској социјалдемократији).
Четврта политичка теорија, где спадају идеје “великих простора”, “империје”, “права