Page 90 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

можемо да размотримо начело империје независно од императора.

Империја као оптимално оруђе стварања грађанског друштва

Друга раширена заблуда гласи: империја је крајње архаична појава коју је савремена
цивилизација иживела још на прагу Новог доба. То је такође далеко од стварности.
Напротив, империје су, како древне тако и савремене, представљале облик политичког
устројства који је по технолошким, идеолошким, социјалним, управним и економским
параметрима знатно превазилазио друштва која су претходила настанку тих империја.
Оне су готово увек значиле модернизацију народа, друштава и држава које су
доспевале у границе империје. Успостављале су на огромним просторима опште социјално и
правно устројство, унификовале и отварале појединачне етничке заједнице за снажан дијалог
са свима осталим, доприносиле техничком развоју, олакшавале трговину и друге облике
културне размене, стварале предуслове за развој грађанског друштва.
Посебно је Римска империја после едикта императора Каракале признала право на
римско држављанство свим слободним људима који су у то време били под влашћу Рима,
иако је раније право држављанства било доступно само појединим заслужним грађанима
локалне елите. На пример апостол Павле, док је био угледан Јудејац Савле, много пре
Каракалиног едикта имао је римско држављанство.
Савремене европске државе-нације, иако изграђене на порицању империје, сасвим су
пресликале систем држављанства управо с империјског модела. И није чудно што у њиховом
основу у садашњој етапи лежи управо римско право у коме је одражена правна логика
развоја империје.

Одредница империје

Ако империју не одређује ни постојање императора, ни припадност архаичним
политичким системима, каква су јој онда обележја објективно својствена? Како да одредимо
империју?
Империја је политичко-територијално устројство које спаја строги стратешки
централизам (јединствена вертикала власти, централизовани модел управљања оружаним
снагама, постојање грађанског правног кодекса заједничког за све, јединствени систем
убирања пореза, јединствени систем комуникација итд.) са широком аутономијом
регионалних друштвено-политичких творевина које улазе у њен састав (постојање елемената
етно-конфесионалног права на локалном ступњу, многонационални састав, широко
развијени систем месне самоуправе, могућност сапостојања различитих локалних модела
власти – од племенске демократије до централизованих кнежевина или чак краљевина.
Империја увек претендује на васељенске размере, схватајући своје политичко
устројство као језгро или синоним светске империје. “Сви путеви воде у Рим”. Све империје
себе виде као светске империје. Империја има позвање. Она се схвата као политичко
оличење историјске судбине човечанства. Позвање се може схватати у верским (Византија,
Аустро-Угарска, исламски калифат, Московско царство), грађанским (Стари Рим, Џингис-
канова империја), цивилизацијским (Кинеска империја, Иранска империја) или идеолошким
(комунистичка империја СССР, либерална империја САД) облицима испољавања.
У том уопштеном политиколошком и социолошком схватању империја и њена начела
стичу посебну актуелност и у наше време.

Империја неоконсова (benevolent empire)

Теза о актуелности термина “империја” за разумевање реалија садашњег света
потврђује се успоном занимања за тај појам у светској политикологији XXI века. Почев од
2002. године масовна америчка штампа користи тај термин применљиво на улогу коју САД