Page 83 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Али, да би се тај пројекат вишеполарности остварио, још нам предстоји да издржимо
поприличан број окршаја. У првом реду треба изаћи на крај са главним непријатељем –
глобализмом, стремљењем антлантистичког западног пола да свим народима и културама
Земље поново наметне сопствену хегемонију. Упркос дубоким и тачним опаскама својих
најбољих интелектуалаца, многи представници политичког естаблишмента САД све досад
употребљавају термин “цивилизација” у једнини, подразумевајући под њим “америчку
цивилизацију”. Управо то је прави изазов на који сви ми, сви народи Земље, и у првом реду
Руси, морамо, просто морамо да дамо адекватан одговор.

Поглавље 9. Начело “Империје”код Карла Шмита и Четврта политичка теорија

Поредак “великих простора”

У свом раду из 1939. године “Поредак великог простора у правима народа и забрана
интервенције просторно туђих снага. Увод у појам 'рајх' у правима народа” (“Völkerrechtliche
Großraumordnung und Interventionsverbot für raumfremde Mächte. Ein Beitrag zum Reichsbegriff
im Völkerrecht”) Карл Шмит излаже основе концепције на којој је заснован неоевроазијски
пројекат у Русији почетком XXI века. Иако је Шмит писао свој текст применљиво на
Немачку крајем 1930-их година, што се одразило на реалијама које претреса, његов значај
знатно превазилази и историјски, и политички, и земљописни контекст, ударајући темељ
посебном политичко-правном моделу мишљења, коме је највероватније суђено да се оствари
тек у XXI веку и који има кључни значај за савремену Русију.

Монроова доктрина

Значајно је што изношење теорије “великог простора” сам Шмит почиње од “Монроове
доктрине” коју је 1823. године срочио председник САД Џејмс Монро и која је постала основ
америчке спољне политике током двају столећа. Смисао “Монроове доктрине” своди се на
тврдњу да политику америчког континента морају одређивати интереси самих америчких
држава. На почетку XIX века то је имало сасвим одређени смисао, зато што се Америка тада
налазила у полуколонијалном стању и европске силе су се стално мешале у њене политичке
процесе. САД су, као најјача америчка сила, преузимале одговорност за подршку
независности читавог америчког континента од европског мешања. Управо ту Карл Шмит
види исходиште политичке теорије “великог простора”.
“Велики простор” полази од антиколонијалне стратегије и предвиђа (чисто теоретски)
добровољни савез свих земаља континента које настоје да колективно одбране независност.
Предвиђа се да се иницијатива у одбрани те независности сразмерно налаже јачим државама,
одакле следи природно првенство САД. Првенство у обезбеђивању независности читавог
америчког “великог простора” значи и признавање лидерства САД од стране осталих земаља,
и да оне сносе главни терет одржавања слободе читавог “великог простора”. То нипошто не
предвиђа да америчке земље постају “провинције” САД или у било чему губе сувереност.
Али, пошто сувереност у планетарним размерама (суочене с европским колонијалним
силама) могу у пракси да обезбеде само све земље скупа и уз првенство САД, расте значај
Сједињених Држава, будући да савез са њима непосредно утиче на стварни садржај
суверенитета сваке америчке земље.
Све то одражава реалије прве половине XIX века, али Шмит управо у том исконском
облику “Монроове доктрине” види нешто веће – праузор уравнотежене и складне
организације читавог света у будућности, тј. не историјски условљено стање ствари него
оптимални пројекат за будућу реорганизацију планетарног простора.
Смисао “Монроове доктрине” је у следећем: нужност постизања безбедности и
независности једне државе (САД) условљена је стратешким статусом суседних или
оближњих држава континента. За разлику од Европе, где су међусобно конкурисале велесиле