Page 87 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 87

континенталне  европске  цивилизације  у  њеном  класичном  (а  не  просветитељском)  изразу
               (Шмит је ревносни католик и конзервативац). Националсоцијалистичку државу он схвата као
               средиште Европе народâ, а не као нову колонијалну силу или националну државу. Отуд и
               његов однос према “правима народâ”. Шмит, који је присталица Хитлера, никада у својим
               текстовима  не  пристаје  на  расистичко  и  уско  немачко  тумачење  “рајха”.  Он  под  “рајхом”
               подразумева  заједничку  иницијативу  свих  европских  народа,  и  премда  је  Западна  римска
               империја  историјски  стварана  на  основу  германских  племена,  сви  европски  етноси
               саучествовали су у општој империјској историји и убудуће треба да имају једнака права.
                     Шмитов националсоцијализам темељно се разликује од националсоцијализма Хитлера
               или  Розенберга  управо  по  томе  што  Шмит  размишља  у  категоријама  народâ  а  не  једног
               народа,  немачког,  или  злогласне  “аријевске  расе”,  под  којом  су  неупућени  нацисти
               подразумевали само Немце. Он размишља у категоријама “великог простора”, у категоријама
               складног  сапостојања  различитих  империја  (па  и  “руско-совјетске”,  евроазијске)  а  не
               немачке  колонизације.  Управо  зато  је  1936.  године  у  часопису  “Црни  корпус”  (“Schwarze
               Korps”)  објављена  достава  против  Шмита,  што  га  је  коштало  каријере.  Али  Шмит  никада
               није био опортуниста и наставља да развија своје идеје и у новом својству “дисидента”, као и
               многи  “конзервативни  револуционари”,  скрајнути  или  чак  прогањани  од  стране  марљивих
               дилетаната и слабоумних нацистичких фанатика.
                     У претресаном раду запањује то што Шмит наставља да користи израз “права народâ”
               на  врхунцу  Хитлерове  расистичке  политике  која  као  пуновредне  признаје  само  Немце.
               Шмитов “Трећи рајх” (као и “Трећи рајх” самог творца те концепције Артура Мелера ван ден
               Брука) – то је другачији “рајх” него код Хитлера, то је “империја”, “велики простор” насељен
               народима  од  којих  сваки  има  једнака  права  у  стварању  Политичког,  сваки  саучествује  у
               сопственој судбини. А средишња установа, метропола, у првом реду треба да заштити све
               народе од мешања спољних просторних сила (о томе се говори у самом наслову разматраног
               текста).  Хитлер  је  у  својој  политици  начинио  исту  грешку  као  САД  и  енглески
               империјалисти  који  су  од  одређеног  “великог  простора”  прешли  на  универзализам  и
               глобализам, само што су до небеса уздигли либерално-демократску идеологију, а Хитлер –
               расистичке  доктрине  и  идеју  “аријевске  светске  превласти”,  ништа  мање  бесмислену  и
               штетну од идеологије људских права.
                     Ако  пажљивије  погледамо  Шмитове  идеје  (шире  –  идеје  конзервативних
               револуционара: од Шпенглера, Ернста фон Саломона, Отоа Петела, Артура Мелера ван ден
               Брука, Франца Шаувекера, Ернста и Фридриха Јингера, Хермана Вирта, Фридриха Хилшера,
               Никиша  па  до  Хајдегера)  лако  ћемо  открити  да  се  ради  о  Четвртој  политичкој  теорији
               (упоредо  са  либерализмом,  комунизмом  и  фашизмом)  скривеној  иза  Треће  (нацистичке  и
               фашистичке).  Трагедија  идеје  је  у  томе  што  је  ту  Четврту  теорију  историјски  заклонила
               Трећа, у извесном тренутку солидарисавши се са њом, не издржавши идеолошки рат на три
               фронта (упоредо са полемиком против либерала и комуниста, конзервативни револуционари
               су се суочавали с изобличавањима њихових сопствених идеја у вулгарном нацизму).
                     Штошта се  може приписати  томе  што је  Немачка  била  принуђена  да се  сучељава не
               само  са  главним  и  сасвим  легитимним  непријатељима  –  либерално-демократским
               Англосаксонцима него и са совјетским експанзионизмом с Истока, као и природном осећању
               немачког родољубља. Неки су (па и сам Шмит) покушавали да делују унутар режима како би
               Хитлеров самоубилачки курс преиначили у духу “права народа” и “великог простора”. Ипак
               је Четврта теорија на крају покопана под рушевинама Трећег рајха, који је историјски остао
               рајх Адолфа Хитлера а не “рајх” Карла Шмита.

                     Совјетски “велики простор”. Совјетски рајх

                     Модел  “великих  простора”  идеално  је  применљив  на  анализу  совјетског  раздобља
               Русије. Ту тему развијали су сасвим самостално руски евроазијци, који су такође оперисали
               са  средишњом  категоријом  “великог  простора”.  Савицки  је  за  ту  анализу  увео  термин
   82   83   84   85   86   87   88   89   90   91   92