Page 93 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

није у стању да упути изазов том моделу. Оптимисти и песимисти у самим САД расправљају
о томе када ће се коначно успоставити империја – сутра или прекосутра, а не о томе вреди ли
је уопште успостављати. И то су одговорне расправе. Чињеница да многе националне државе
не желе да се одрекну свог суверенитета представља чисто психолошки проблем: то је нешто
попут фантомских болова који муче власника већ одсутног уда.
Средњорочно и дугорочно гледано, ниједна национална држава у данашњем свету није
способна да начелно одбрани свој суверенитет суочена са глобалном империјом. Највише
што се реално може учинити је да се купује време. Али одлагање није алтернатива.
Дакле, националне државе одсад су суверене само номинално и не представљају
алтернативу једнополарном моделу. ОУН је у таквој ситуацији осуђена на одумирање, на
шта Вашингтон стално подсећа.

Исламска империја (светски калифат)

Ако довољан потенцијал за онемогућавање напредовања америчке (атлантистичке)
империје у савременом свету не поседује ниједна национална држава, преостаје само један
избор: или предати се победнику на милост и немилост, пољубити чизму новим господарима
*
света (како чине на пример многе земље Источне Европе и ЗНД ), или дати неки
асиметричан одговор (анархистичко-троцкистичку варијанту у духу Негрија и Харта
препуштамо салонским постмодернистима и маргиналцима – наркоманима и
изопачењацима).
Изузетно је важно не само да схватимо на који ресурс се може ослонити та алтернатива
у материјалном смислу, него и какву идеологију треба узети као интегришући чинилац. Један
од таквих идеолошких одговора садржан је у пројекту фундаменталног ислама. У свом
политичком изразу он светској америчкој империји супротставља другу империју – светски
исламски калифат. И то је сасвим логично: у исламском пројекту узима се у обзир обележје
сучељавања – на глобални изазов даје се глобалан (премда асиметричан) одговор.
У сучељавању САД и “Ал Каиде”, ма колико чудно и несразмерно такав двобој водеће
светске велесиле с екстериторијалним “међународним тероризмом” изгледао, имамо посла са
сукобом двају идеолошких пројеката подједнаке величине. Исламски фундаментализам
предвиђа:
• успостављање светске исламске владе;
• широку аутономију етничких скупина које ће морати да се подвргну исламизацији
или да плаћају десетак (као “људи књиге”);
• увођење норматива исламске привреде (одрицање од камате, одбитак десетка у корист
*
заједнице, уме са потоњом поделом међу сиромасима);
• верско позвање (ислам и исламизација);
• планетарне размере (муслимани живе широм света).
Исламски пројекат као одговор на америчку глобализацију сасвим потпада под
одредницу империје. Наравно, овде се поставља питање ресурса сучељавања. Али ту у помоћ
исламистима долази Постмодернизам са његовим мрежним друштвом (Кастелс). Исламисти
користе сиромаштво муслимана регрутованих за међународну терористичку делатност,
експлоатишу до фанатизма доведен верски потенцијал, пуном паром укључују верске и
етничке скупине широм света у стварање сопствених мрежа, користе Интернет и друге
информационе технологије за вођење информационе борбе и, најзад, прибегавају
терористичким акцијама – као у случају 11. септембра 2001. године, што наноси већ сасвим
осетан ударац оној империји против које се води рат. То што радикални исламисти за свог
главног противника признају САД представља довољан доказ да имамо посла с озбиљним и
одговорним пројектом. Пројектом алтернативне светске империје.

* Заједница Независних Држава (прим. прев.).
* Ума – исламска заједница верника (прим. прев.).