Page 84 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

смештене једна уз другу (Енглеска, Француска, Немачка, Аустрија, Италија, Шпанија,
Португалија, Холандија итд.), САД су биле једини лидер на америчком континенту, и претњу
су им представљале само спољне – европске – силе. Остале пак америчке земље биле су
теоретски заинтересоване за исто што и САД (за независност од европског колонијализма),
али нису представљале стварну конкуренцију за САД – ступањ њиховог суверенитета био је
знатно слабији.
У Европи би идеја да безбедност Француске зависи од политичког стања Енглеске или
Немачке била скроз бесмислена, будући да су и Енглеска и Немачка поседовале моћ
упоредиву са француском, те су европске силе биле принуђене да се договарају међусобно
око изградње заједничког система безбедности – на пример у “концерту европских сила”, а
спољна претња читавој Европи није постојала. Када би сенка такве претње настајала (од
стране Русије или Турске), за одбрану од ње довољни су били привремени међусобни савези
европских сила.
САД су се налазиле у начелно другачијем положају, и њихова сопствена безбедност
непосредно је зависила од политичког положаја других америчких земаља које, појединачно
узете, нису могле да свој суверенитет одбране и за САД стварну конкуренцију нису
представљале. Све то одражено је у “Монроовој доктрини”.

Правни статус “Монроове доктрине”. Политика и право, легалност и легитимност

Карл Шмит је био правник и посебну пажњу посвећивао правној саставници
међународне политике. Стога се он пита који је правни статус “Монроове доктрине”. Да
бисмо схватили Шмитову оцену треба се подсетити основних облика шмитовске анализе.
Шмит међусобно дели област права и област Политичког. Он је убеђен да је право
подређено Политичком, зато што се првобитна одлука о формулацији, доношењу или
промени закона увек доноси на основу изјашњавања које превазилази чисто правне оквире.
Ту сферу одлучивања, која је ван сфере закона, Шмит назива “Политичким”. Док закон
оперише са паром појмова “дозвољено–забрањено”, дотле Политичко – са паром појмова
“пријатељ–непријатељ”. За разлику од морала у Политичком, одреднице “пријатељ–
непријатељ” ништа не говоре о томе имамо ли посла са “добрим” или “лошим”. Ти појмови
немају очит ни правни статус. Непријатељ може бити племенит, праведан, частан, али мора
бити побеђен, уништен и потучен зато што је непријатељ.
Шмит, као и Макс Вебер, такође раздваја “легалност” и “легитимност”. Легалност је
усклађеност са строго одређеним и утврђеним правним кодексом. Легитимност је свеукупна
и општа усклађеност ове или оне политичке радње или одлуке са мишљењем већине, народа,
друштва. Политика и право, легалност и легитимност тесно су међусобно везани, и тешко је
разликовати их у одређеним околностима. Само у критичној ситуацији (“ванредном стању”)
њихова природа се испољава у пуном обиму, зато што Политичко иступа само по себи,
испољавајући своју суштинску надмоћ над правним. Исто ту испољава се и појам
легитимности, и ступа на снагу потенцијал суверенитета.
Примењујући те појмове на “Монроову доктрину”, можемо рећи да су је сами
Американци замишљали као потпуно легитимну, која спада у суштину Политичког и
проистиче из суверене одлуке да се ваљано обезбеди суверенитет САД, а уједно и читавог
америчког континента.
“Монроова доктрина” је квинтесенција америчке спољне политике. У њој је одређивано
ко је пријатељ а ко непријатељ. Пријатељи су биле све америчке земље, непријатељи –
европске велесиле са њиховим колонијалним насртајима на Нови Свет. Да би се од
“непријатеља” заштитио суверенитет, одлучено је да се територија читаве Америке сматра
јединственим стратешким простором. И то су Американци (макар америчка политичка класа)
прихватили као сасвим легитимну појаву. “Монроова доктрина” није стекла легално-правни
статус, али је тиме њена примена само постала гипкија, зато што је омогућено успешније
спровођење њених циљева у пракси.