Page 19 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

знаковне појаве руског либерализма – Гајдар, Чубајс итд. – понашале као банални
опортунисти: пуцао им је прслук за идеолошки садржај Путинових реформи.
Либерализам је у Русију, без обзира на читаво раздобље 1990-их, сасвим плитко продро
и није изнедрио политичко поколење истинских убеђених либерала. Дејствовао је на Русију
претежно споља, што је на крају крајева и довело до заоштравања односа са САД, до
опструкције Путина и његовог курса на Западу, као и узвратног Минхенског говора.
Међутим, пошто се испоставило да свесних либерала у критичном пресудном тренутку
у Русији нема више од свесних комуниста крајем 1980-их, ни Путин није инсистирао на
њиховом идеолошком прогањању, бавећи се једино сузбијањем разуларене либералне
олигархије и непосредне агентуре утицаја која се услед некажњивости узобестила.
Интуитивно тежећи да сачува и поврати суверенитет Русије, Путин је ушао у сукоб са
либералним Западом и његовим глобализационим плановима, али своје деловање није
уобличио у алтернативну идеологију. Умногоме и зато што се испоставило да унутар Русије
нема довољно убеђених либерала.
Прави либерал је онај ко поступа у складу с основним начелима либерализма –
укључујући случајеве када то може довести до озбиљних последица, репресија, па чак и
губитка живота. Ако пак људи постају либерали само онда када либерализам бива дозвољен,
модеран или чак обавезан, а спремни су да већ при првој потешкоћи одустану од тих
погледа, такав “либерализам” никакве везе са правим нема. Чини се да је то, одлежавши
одређено време у затвору, схватио Ходорковски, “икона” савремених руских либерала. Али у
томе је, чини ми се, остао усамљен међу другим либералима који су засад на слободи.

Крсташки рат против Запада

Ма колико данас либерализам претендовао на своју безалтернативност, у људској
историји увек постоји избор. Јер све док постоји човек, он слободно бира. И оно што бирају
“сви”, и оно што не одабире “нико”. Либерализам (уосталом, и САД, и Запад) данас не
предлаже да га изаберу као једну од алтернатива, он ту одлуку намеће као једино могућу. И
овде није обична самовоља: логика политичке историје Новог доба у ствари потврђује
основаност таквог прилаза.
Наравно, можемо да замислимо како многи људи на планети са закашњењем схватају
шта се то догодило крајем ХХ и почетком XХI века и по инерцији верују у социјализм,
комунизам или чак религију. Неко не прихвата либерализам из других локалних и
индивидуалних побуда – на пример увидевши да је у таквом систему доспео међу
“губитнике”. Али то нема великог значаја: све системске и озбиљне алтернативе сломљене су
и ни на шта неће утицати нечије незадовољство, периферно магловито и недовољно
осмишљено у политичко-идеолошким терминима.
Па ипак, чак и у новој фази свог очигледног наметања, либерализам (и
постлиберализам) може (и мора – у то верујем!) бити одбачен. И ако иза њега стоје сва моћ
инерције Новог доба, дух Просветитељства и логика политичке и економске историје
европског човечанства током последњих векова, он мора бити одбачен скупа са Новим
добом, Просветитељством и европским човечанством у целини. Штавише, само ће схватање
либерализма као удеса, као судбине, као темељне појаве која обухвата ток западноевропске
историје, и омогућити да се либерализму истински каже “не”. Треба га одбацити као
глобални метафизички чинилац а не као појединост, случајну јерес или изобличење
нормалног развоја. Пут којим је човечанство у Ново доба кренуло довео је управо до
либерализма. И до одбацивања Бога, Традиције, заједнице, етноса, империје, царства. Такав
пут се завршава сасвим логично: решивши да се ослободи свега што га обуздава, човек
Новог доба достигао је логичку крајност – наочиглед се ослобађа себе самог.
Логика светског либерализма и глобализације вуче нас у провалију
постмодернистичког растварања у виртуелности. Наша омладина већ једном ногом стоји
тамо: кодови либералног глобализма делотворније се усађују на несвесном нивоу – кроз