Page 20 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

навике, рекламу, гламур, технологије, мрежне моделе. Сада је уобичајено губљење
самосвојности – и то не више просто националног или културног, него и полног, а ускоро и
људског. И борци за људска права, не примећујући трагедије читавих народа које “нови
светски поредак” жртвује својим суровим плановима, сутра ће викати о кршењу права
“киборга” или “клонова”.
Одбијање људи да прихвате либерализам сасвим је разумљиво и на њега можемо
свугде наићи. Али оно ће остати немоћно и неделотворно све док не схватимо да немамо
посла са случајношћу већ са закономерношћу, немамо посла са привременим одступањем од
норме већ са кобном, неизлечивом болешћу, чије порекло треба тражити у оним раздобљима
када се многима све чинило непомућеним и јасним, и да човечанство улази у епоху прогреса,
развоја, слободе и равноправности. А то је просто синдром све ближе агоније. Либерализам
је апсолутно зло – не само у свом фактичком остварењу него и у својим темељним
теоретским претпоставкама. И његова победа, његов светски тријумф само истиче и открива
раније замагљене злокобне црте.
“Слобода од” је најодвратнија формула ропства, будући да искушава човека на устанак
против Бога, против традиционалних вредности, против моралних и духовних начела
његовог народа и његове културе.
Чак и ако је све формалне битке либерализам добио и заиста је на прагу “амерички
век”, права битка тек предстоји. Али до ње ће доћи тек када истински смисао збивања буде
како ваља схваћен, када се у потребној мери и у потребним сразмерама разјасни
метафизички значај либерализма и његове кобне победе. То зло може се савладати само
ишчупавши га са кореном, и не искључујем да ће за такву победу бити потребно да се са
лица земље збришу они духовни и физички ореоли где је искрсла светска јерес која
инсистира на томе да је “човек мера ствари”. Само светски Крсташки рат против САД,
Запада, глобализације и њиховог политичко-идеолошког израза – либерализма – може да
представља адекватан одговор.
Свакако да је на Русији да сачини идеологију тог Крсташког рата, али не сама по себи
него заједно са свим светским силама које се овако или онако супротстављају “америчком
веку”. Уосталом, у сваком случају та идеологија мора почети признавањем кобне улоге
либерализма који уопштава пут Запада од тренутка када се одрекао вредности Бога и
Традиције.

Поглавље 3. Демократија: света или световна?

У погледу демократије постоји мноштво лажних митова. Већина је уверена да је то
најсавременији, најразвијенији, “најцивилизованији” облик политичког устројства, заснован
на начелу политичке једнакости свих индивидуа које припадају конкретном друштву. Све то,
благо речено, није сасвим тако.

Демократија као архаична појава: колективна екстаза

Демократија је најстарији, најархаичнији, најпримитивнији и, ако хоћете,
“најварварскији” облик политичке организације. Најстарија друштва на која наилазимо у
историји изграђена су управо на демократском начелу. Основне одлуке у погледу судбине
племена или чак целог етноса доношене су увек колективно, на основу свеопштег мишљења
пуномоћних чланова друштва. Старешине родова, ратници, жречеви, такозвана “господа
огња” (кућевласници) чинили су спонтану “скупштину” древних народа. Код Германа то се
називало “тинг”, код Словена – “веће”, па чак и римски израз Res Publica носи у себи одјек
древних скупова латинских племена на којима су разматране темељне за живот заједнице
“ствари” (res – на латинском “ствар”, што је блиско по смислу руском “веће” и немачком
ting, или ding – на немачком такође “ствар”).
У основу демократије лежи начело колективног облика одлучивања, при чему сâм