Page 114 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Име – то је озбиљна ствар

*
У совјетско доба имена су надевана збрда-здола. Електрон, Владлен ... Некоме су могли
дати име Радијум. Наравно, то нису наша имена – све нас другачије зову. И сада се
именовање одиграва малтене случајно. Дали вам неку етикету, а ви се њоме заносите. “Ја сам
Маша”. Ма каква Маша?! Када одбацимо то лажное име постајемо Руси, обични Руси, или
неки други здрав народ, можемо воду да носимо. И онда ћемо кроз нашу нацију, кроз
обезличеност, кроз сливеност са нашим народом, са нашим сопственим живим телом, са
нашим језиком, са нашом културом – и пронаћи своје сопствено право “ја”. И онда ћемо
свима рећи: “Зовем се Макарије, одсад ме зовите Макаријем”. И то ће заиста бити прави
Макарије. То ће бити искра вечности а не Макарије. А засад је рано. Име треба заслужити.
Ми немамо имена, индивидуалност тек треба да се створи. И ако се не створи, опет ништа
страшно. Биће просто Рус без имена који неко време добро једе, руски дише, проводи се,
живи, мишићав је, задригао. Све оно прекрасно руско ће да прође. Али, ако Рус број 15 још и
пронађе у себи оно више, право “ја”, биће изврсно. Само ћемо му рећи: “Драговићу, ти то
најбоље знаш, бићеш код нас руководилац, десетар или стотинар у Евроазијском покрету”.
Ако нећеш, добро је и тако.

Јерес индивидуализма

Против нашег евроазијског учења о човеку као етничком бићу постоји погубна
атлантистичка јерес о индивидуи. Атлантизам овако каже: “То није човек нити је Рус, то је
само Васја. Како су га назвали, такав и јесте. Само Васја, само индивидуа. Припадност раси,
народу, језику нема значаја. Данас има такав језик, сутра – други, данас живи овде, сутра –
тамо. Али је увек и у свим околностима само индивидуа. Он има картицу, чековну книжицу,
број на челу и на десној руци, бар-код, ПИБ. И то је све. А којој националности припада,
каквој култури, чега је део – то је другостепено. Он није део ничега, он је целина”. Таква
представа о човеку је чисто атлантистичка.

Човек је просто условност

Наша представа о човеку је евроазијска, и она учи да је човек условност, просто
условност. И тада он може да границе свога “ја” проширује до бесконачности. На пример
нагоре, да би рекао: “Ја сам дух”. Или у ширину, да би изјавио: “Троје или петоро људи живи
у мени, ево Васје, ево Пеће, ево две Маше, можда још понеко, или сам неког безвезно овамо
уплео…”. Ето изванредне широке душе. Како ће му живот бити широк! Како прелепо
искуство. То проширење људских граница и представа о “великом човеку” назива се ученим
термином максимални хуманизам. Човек може да се проширује и надоле па да ојађено
прогласи: “Што сам стока!” И опет ће бити у праву. Има право и на свињарију.
Евроазијска представа о човеку тврди да је човек оваплоћење свог народа и привремена
појава, променљива величина. Сада је он “то” и “тако”, сутра малчице “другачије”.
Прекосутра још “нешто”. Зато постоје трајне ствари – то су народ и простор. И вечност која
кроз нас живи.

Императив борбе

Сада ћемо обелоданити евроазијску представу о политици. Наш задатак је да се боримо
и победимо атлантизам, учинимо вредности евроазијства потпуним и општеобавезним. Али
управо то је наш програм. Пут евроазијске борбе започињемо са позиције која ни издалека
није победоносна. Имамо огроман потенцијал пошто су евроазијски и земља, и простор, и

* Владлен – скраћено од Владимир Лењин (прим. прев).