Page 116 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Што даље, тим се боље види она веза која повезује једног и другог, оне нити које
између њих граде систем комуникација, евроазијски систем комуникација. И постаје јасно да
све то није случајно и да смо све то дуго припремали и још неко време ћемо припремати.
Али пре или касније то ће се на сав глас огласити. Неко се евроазијством професионално
бави, неко повремено. Али је најважније то што је евроазијство – унутрашњи садржај душе.
И наш задатак је да створимо пуновредну евроазијску мрежу.

Језик евроазијских дела

Треба да сами прихватимо евроазијске речи и пређемо на језик евроазијских дела. Сада
је управо онај стадијум када евроазијство прелази са размишљања, са вербалног на
делотворно изражавање. Сама по себи намеће се теорија евроазијског геста. То није нека
завршена ствар. Треба уобличити евроазијски гест, евроазијски стил понашања, евроазијски
стил разоноде, евроазијске акције. Негде мора бити много евроазијског народа. Негде – свега
два–три човека. Али то је већ довољно да изађу и изведу евроазијску акцију. Главно је да се
сматра евроазијском.

Поједностављивање евроазијства

Потребно је проширење циљног аудиторијума кроз поједностављивање облика
евроазијске поруке. Оно што је већ изнето – прилично је сложено. То треба још осмислити,
упростити, на рођацима и пријатељима испробати како да се то једноставније каже. Пронаћи
речи. Те ствари не могу се задати апстрактно. Може се лабораторијски развити неки
упрошћени облик, али ће то бити помало вештачки. Поједностављивање мора да прође кроз
вас. Треба схватати. И тада ће се аутоматски одабирати праве речи, прави термини, прави
аргументи, прави примери за тупоглаве. Тај природни процес обраћања све тупоглавијим
довешће до органског поједностављивања евроазијске поруке.
Евроазијство – то је она дубока енергија која је способна да лако ступа у додир са
другим идеологијама, идејама, погледима, просто зато што то нису идеологије, нису идеје,
нису погледи, зато што је у поређењу с евроазијством то “дечји вртић”. Тако говоримо са
децом када упорно, помно пружају прсте ка прикључници или са маказама претећи крену
према мами. Одмах се види да им је на памети нешто што не ваља. Како са њима говоре?
Може им се одмах одржати предавање о томе шта је то 220 волти, како тамо пролазе
електрони и да то се завршава угљенисањем… Јасно је да то није делотворно. Обично их
обазриво скрећу са циља, било да им одвлаче пажњу, било да им турају у руке нешто мање
опасно и преусмеравају на другу, безбеднију путању. Кажу им: “Шта ће ти маказе, ево даћу
ти лоптицу”. Сметено дете у том трену не схвата да му одузимају маказе, окрећу га на другу
страну, и са лоптицом се већ креће ка другом циљу, кудикамо примамљивијем и
безбеднијем.
Исто тако треба да изгледају дијалози евроазијаца са представницима свих осталих
идеологија, са било ким. Изузев атлантиста. Атлантисти су непријатељи. Истина, мало је
таквих убеђених атлантиста, који схватају. Углавном су то људи који су привремено у стању
помрачења, те зато треба на одговарајући начин према њима и деловати. Дати им нишадора
да се освесте. Зато са људима који исповедају не атлантистичке него неке екстравагантне
идеје, на пример конзервативне или комунистичке, или национал-бољшевичке, то јест који
наше идеје нама излажу, са њима треба водити сталожен разговор, као са дететом које са
маказама пузи куда не треба. “Је ли? Ви тако сматрате? У реду”. И тог човека треба
постепено доводити у урачунљиво стање.

Придобијање савезника