Page 113 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Поларност знакова

Када видите да људи поричу сваки елемент онога што говоримо, онога што
проглашавамо, па чак и онога што осећамо, знајте да су то непријатељи, да су то атлантисти,
и у одређеном смислу они врло добро схватају шта раде, коме служе, и са ким се боре. Стога,
чим стекнемо евроазијски знак на свом челу, евроазијско зрачење око свог бића, стичемо
ауру евроазијства – то постаје маркер, као на роби купљеној у самопослузи; ми сасвим
једнозначно позиционирамо себе у свету људи. Наравно, тај знак може се избрисати, или га
можете сами уклонити, попут тетовирања, али то није тако једноставно. Покушајте да
истетовирано згулите брусним папиром! Ипак, када вас људи виде, они очитивају тај знак. И
он у многима изазива јарост.
Исто тако и евроазијац може да наслути суштину других по танчинама, по омашкама у
говору, по спољном изгледу; ево, човек је окренуо качкет наопако, обукао широке панталоне,
и кренуо. Шта то значи? Он се налази у стању опседнутости духом атлантизма. Он служи
Левијатану. Певуши неки реп, самозадовољно чачка нос, опушта се – све је јасно. То је
Левијатан. Наравно, то још увек није потпуно урањање у Левијатана, али је то већ у начелу
објекат за помно претресање. Када нас буде више, свакако да таким ликовима нећемо
дозволити да тек онако иду нашим улицама. Мораће да се окупљају на посебним местима,
као у гетоима за болеснике, па нек онда тамо спуштају своје панталоне, кревеље се попут
оних на MTV и скачу с оним чудовишним даскама на точкићима. То ће бити атлантистички,
левијатански гето за ролере, репере или скејтбордере. Најстрашнији гетои ће бити они за
сурфере – најбезочнију и крајње антиевроазијску појаву. Нема ничег одвратнијег од вожње
уз зубат осмех на тој одвратној дасци. Речју, атлантизм – то је наш апсолутни непријатељ.
Више овде нема шта да се каже. Оно најважније је речено. Ко није схватио, више му ништа
неће помоћи. Ништа.

Проблем “ја”

Сада о томе шта је то евроазијска представа о човеку. По свој прилици, већ се лако
може схватити да је с нашег становишта човек оличење народа и земље. Другим речима,
човека самог по себи нема, он је условни фрагмент дубљих стварности. Стога између “ја” и
“ти” у оквиру сопственог народа нема неке веће дијалектичке напетости. Било “ја”, било
“ти”, у суштини, ако смо Руси, није ли свеједно, шта ту има да се дели?! То је начелно
питање – представа о сопственој одвојености од других као о ствари неконачној и врло
условној. Отуд заједништво, отуд представа о томе да је “човек” малтене условни назив.
Па добро, данас је то Васја, али зашто не би био Пећа? Ако се заједно радује, једе,
плеше, иде на пецање, гледа у небо, иде на политичку акцију, пише дипломски рад, зашто је
он заправо Васја? Како је дошао до закључка да је он Васја? Просто оно руско живи кроз
њега, дише кроз њега. Наша представа о човеку није индивидуална. То не значи да код нас
нема индивидуалности. Обрнуто, чим осетимо да смо Руси – Рус број 15, Рус број 17,
Рускиња број 19 – почећемо да по први пут увиђамо нашу праву индивидуалност. Али то ће
се дешавати природно и постепено, а не на вештачки начин, не услед лажног насилног
програмирања. Наше сопствено “ја” искочиће из нас, поготово у одговор на “Руса број 15”, и
узвратиће: “Не, извините, наравно да ја нисам 'Васја', али нисам ни 'Пећа'. Назвали сте ме
'Васјом' и сматрали 'Васјом'. То је грешка, пренагљено. Ево сада сам постао Рус број 15,
драго ми је, али имам и понешто своје, било да је постојало, било да се запатило”. И нека вам
то “своје” исприча ваша душа, нека она и каже своје право име.
Најчешће нас погрешно зову. Раније су постојали посебни ритуали за надевање детету
правог имена, гледали у црквени календар, у временске услове. Други народи имају друге
ритуале, будући да је име – озбиљна ствар. То није тек онако.