Page 111 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Евроазијско предвиђање

Чиме се још баве пророци? Они говоре о будућности: “И видим како ће се срушити
велика планина”. То су евроазијска предвиђања. И ми, евроазијци, исто тако предвиђамо
будућност – у стилу пророчанстава. Ми кажемо: “Ускоро ће се потрести темељи Русије, и
нечиста сила прети осветом. Наранџасти скакавци полетеће на Русију. И одоздо изнутра
устаће мрачни гадови, привремено оковани моћју Совјетског Савеза, моћју Руске
државности. Устаће, јер ће доћи време да ти гадови поврве из свих пукотина. Ни сада није
исувише чиста наша Отаџбина, али ће онда бити сасвим рђаво”.
Евроазијско учење је духовно, пророчко. Истовремено је и крајње савремено, пошто су
ствари о којима говоримо назване нешто различитим именима, ми користимо унеколико
другачије термине. А они истовремено представљају класичне одреднице делокругâ који
занимају интелектуалну и политичку елиту.

Евроазијска дисциплина је корен слободе

И последњи елемент евроазијске философије. Како бисмо одредили себе, треба рећи и
шта нисмо. Све о чему је досад било речи било је толико енергично, толико дубоко, толико
апсолутно да, рекло би се, не оставља места за неку опозицију, за неко зло. Све што је речено
чини се толико очигледним, толико занимљивим, толико исправним. И за оно о чему сам
говорио има мноштво доказа у вама самима. Погледајте себе, опипајте себе. Ви сте Руси, ви
постојите. Већ сте се родили, још нисте умрли. Управо то и јесте врхунски доказ апсолутне
истинитости свих побројаних поставки. Ви и јесте оно што се у суфијској доктрини назива
“хуџат”, “доказ” исправности евроазијске идеје. Не треба тражити некакве сложене поставке,
нису потребни излишни испразни разговори. Сама чињеница да Рус постоји и јесте доказ
тога да је евроазијство апсолутно победоносно у праву. Рус ће и даље живети како може или
како хоће, повинујући се тајно или јавно, свесно или несвесно евроазијској логици.
Смисао евроазијства је у томе да та тоталитарна, апсолутна доктрина која вас чврсто
одређује постаје корен ваше слободе. Она се поклапа са вашом самовољом. Истински
евроазијски постаје онај тренутак када извршавате непријатан налог руководиоца,
спроводећи сопствени хир. Када се налог поклапа са хиром, са вашом жељом, са потицајем
ваше душе. То и јесте право евроазијство, када се апсолутна слобода у нераскидивој синтези
стапа с апсолутном дисциплином. У таквом стању, свакако, нестаје представа о негативном,
представа о непријатељу сасвим се повлачи у позадину. И то је исправно. Јер на почетку, да
бисмо се остварили као организација, као нека снага, треба говорити о позитивном програму.
Све што је изречено раније – то је позитивни програм. Али треба извесну пажњу поклањати
и негативном програму. Негативно нам се показује само. Чим изађете у свет, сместа се
суочавате с неевроазијском стихијом. Па како онда концептуално уопштити оно што није
наше, што нам је ненаклоњено?

Атлантизам је апсолутно зло

За одредницу свега што нам је ненаклоњено предлажемо термин “атлантизам”.
Атлантисти су хорде носилаца доктрине “бунарâ Запада”, права супротност нашој
евроазијској философији.
Атлантизам формално пориче вредност народа, уместо њега постоје или маса, или
индивидуе. Он пориче живу земљу и укорењеност људи у тој земљи, проглашавајући
такозвано “асфалтно номадство”. То није само номадство (оно такође може бити везано за
завичајне пределе, земље, просторе) него још и асфалтно, номадство у вештачком простору.
Виртуелно, стално премештање по истоветним Мекдоналдсима у Тел Авиву, у Вашингтону,
у Кускоу, у Москви, у Токију… Један те исти Мекдоналдс, и није ли, дођавола, свеједно