Page 105 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Друга најважнија тачка философије евроазијства – то је појам о духу земље, о живом
простору и о земљи-души. Простор се у евроазијству схвата као апсолутно жива стварност.
Простор није апстрактна категорија него конкретан пресек живог света. У простору постоје
минералне, вегетативне и животињске јединке. И све су оне његови елементи. Другим
речима, ми схватамо простор као несумњиво напуњен, никада празан. Наш простор увек
врви од живота, и одређује га. Наш простор кроз тај живот говори о себи, оглашава се. Стога
и вибрира. То говори дух земље, наше земље која припада нама, и у којој се у времену, у
хоризонталном распростртом стању, попут жи ве креће наш народ.

Простор као облик живота

Жив однос према простору као према животу чини суштину евроазијства. Ми простор
схватамо као облик живота. Својевремено је оснивач геополитике Фридрих Рацел написао
књигу “Држава као облик живота” (“Staat als Lebensform”). Ако је простор облик живота,
значи да не може бити скамењен. Он се противи вештачким границама, пошто простор није
оно што је могуће једном заувек утврдити, једнозначно измерити. Овде саградити нешто а
тамо нешто друго, и тако ће тобоже све и остати. Неће. Све што треба, само по себи се
исправно гради у оној тачки где и треба да се појави. Исто онако као што расте цвеће или
вековима, тисућелећима леже огромни станци-каменови. Јер они не расту нити леже тек
онако, они овде живе. Они знају шта раде, њихов живот је на том конкретном месту, у тој
одређеној тачки руског простора предодређен, то је некаква философија седишта,
“месторазвоја”, како је говорио Петар Савицки. То је глас духа родне груде који се обраћа
кроз сва бића – она која пузе, врве, лете, пентрају се, падају или се ваљају пијана. Глас се
обраћа самом себи, тврдећи неку велику истину животних, просторних облика.
Простор је разумна појава. У њему, у земљи садржан је разум. Тај разум говори, виче о
себи, и треба бити врло пажљив да би се чуо. Када говоримо о простору, обично се овако
изражавамо: “Ево ово је мој простор, то је твој простор, овај простор припада мојој земљи,
тај твојој земљи”. Ми се односимо према простору као према живом организму. Уз то “мој”
не представља обележје поседовања него обележје сродности. Са земљом, са живим
простором човека повезују родбинске споне. Стога је земља – мајка. Држава је отаџбина.

Живе границе

За евроазијски светоназор важан је појам “живих граница”. Границе постоје тамо где се
једно живо биће условно одваја од другог. Али не може се повући граница по живом бићу.
Не може се издвојити три четвртине зеца и четири петине веверице и начинити од њих
земљу, саградити од њих државу. Те три четвртине зеца и четири петине веверице нису
држава.
Држава и њене границе такође су пројекција духа земље. А ако вештачки насечемо неке
случајне елементе тих бића, тих живих просторних јединица и кажемо: “Ето, сада ће то бити
држава, назваћемо је Украјина” – извршићемо насиље над законима живота. Забога, каква
Украјина?! Украјина у својим савременим границама напросто не може да постоји, зато што
су од најмање четири жива бића узети делови – три четвртине зеца, половина шарке, једна
четвртина веверице итд… На пример, Малорусија је и ужа и шира од Украјине. У Украјини
има још неколико великих геополитичких енклава – Галиција, Волињ, Крим, Новорусија,
чији део је у границама РФ. То је јако важна околност!
Просторе морамо да разматрамо зависно од њихове унутрашње природе, а не од
пролазне ефемерне конјунктуре. Стога ми, евроазијци, не можемо да говоримо “Руска
Федерација” – такве федерације нема, такве државе нема, то је вештачка, пролазна ствар, то
је такође 3/4 веверице, 4/5 бубе, један камен и нарамак грања. Ни то не може бити уистину
жива стварност.