Page 102 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

потомака, стварају своје породице, продужавају свој род. Свеукупност свих бића рођених из
чина љубави и образује народ. Сам појам “народа” испуњен је том унутрашњом, потајном
силом љубави. Народа нема без љубави, народ – то је плод љубави, плод љубави између
мушкараца и жена који жарко жуде једни за другима.
Из века у век, из поколења у поколење понављају се сличне прилике: мушкарци који
припадају неком народу воле жене које исто њему припадају. Наравно, долази и до размене
са другим народима. Али исход тога је умножавање народа: понекад истог таквог, понекад
новог…
Човечанство је плод глобалне љубави народâ према себи самима, и према другима.
Говорећи о народу, ми под њим не подразумевамо било какву апстракцију него гипку и
одређену еротску стварност. Ми стално себи постављамо озбиљна питања. О народу и себи.
О свом народу и себи. Како се ја према њему односим? Одакле се тај народ појавио? Каквом
ће планирати своју будућност? Морамо га осећати иза наших леђа, у нашој крви, у нашим
генима. Он је у нашим унутрашњим органима и око нас, док смо ми само свети преносници
енергије нашег народа у будућност.
Народ иде. Он стоји иза нас. Али он иде кроз нас, и подстиче нас на љубав, на то да се
поколења и поколења евроазијских Руса појављују на свету и носе то темељно осећање
љубави.

Руско тело

Зашто је народ – онај апсолутан, главни, средишњи, први и последњи појам евроазијске
философије? Зато што он, као љубав, даје човеку све: спољашњост, живот, језик, културу.
Све што имамо – од облика очију и ушију, лобање па до устројства костура – обликовала је
љубав наших предака, тј. народ.
Бујица народне љубави дала нам је нашу телесност. Ми смо тек епизода у том
народном телу које нам претходи оличено у колективном телу предака, сем тога
саприсутном и у виду других Руса. И када се један од нас замисли о другом Русу, он осећа
матрицу народа, општу телесност, припадност њој и своју сопствену у њој са-раствореност.
Иста та телесност преноси се кроз нас у сутра. Ми носимо у себи заметке будуће руске
телесности на исти начин као што људско тело, по учењима православних стараца, носи у
себи заметак тела васкрсења, “тела славе”. То је вертикална верска перспектива. Али темељ,
подножје евроазијске философије, главни елемент и основни смисао чини управо народ.
Као свеопшта телесност, он преноси себе у будућност, потчињава време, историју и
простор. Народ нам даје тело, и то је свеопште а не конкретно, приватно руско тело. Његов
делић даје нам се у закуп, на одређено време. Данас га имамо, а потом не. Јер, било је време
када га нисмо ни имали. И ми га поново предајемо када се приближи кобна црта, или
изненадан немио случај прекида наш живот – и тела више нема. А народ постоји – пре нашег
рођења и после наше смрти; значи да увек постоји. И релативност нашег индивидуалног тела
бледи суочена с апсолутном, вечном и бесконачном телесношћу сопственог народа. Народ –
то је глобално опште тело и апсолутна вредност.

Дар језика

Народ даје човеку језик. Шта бисмо говорили сада, како бисмо мислили и међусобно
разговарали да није оног језика који нам је пренео наш народ. Своје рођено, од народа
добијено тело способно је да даје човеку енергију за мишљење, јер су то дрва душе и наше
свести. Али за рад свести, за говор, за речи потребан нам је језик. И њега нам такође преноси
народ. Тај језик је по Хајдегеровим речима – врхунска поема.
Просто изговарање произвољно узете руске речи – то је права магија, огроман духовни
рад, пошто се у реченом чује шуштање и шуморење оних темељних ствари, оних мисли,
оних душевних побуда које стоје иза нас. И оних што долазе после нас. Матерњи језик