Page 104 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

крајем народа. Али то није једноставно. Све истискује продорно осећање да је народ
бесконачан и нема краја. Наш народ је, наравно, бесконачан, за друге не знамо, не можемо
поуздано рећи... Али ипак, ако се удубимо у схоластику: где се завршава народ? – Тамо где
почиње други народ. Где се завршава љубав? Тамо где почиње друга љубав.
Ми не можемо да замислимо “нељубав”. Света без љубави нема. Неће потрајати ни
секунду – располутиће се и распасти. Нема га зато што у њему неће бити енергије, у њему ће
се просто све тренутно охладити. Свет – то је енергија љубави. Стари народи су поучавали:
“Камење воли једно друго. Цвеће воли једно друго”. Сада је о еротизму цвећа речено јако
много, научници чак мере показатеље полне активности биљака. Разумљиво је да животиње,
људи воле једно друго. Али камење?.. Да, љубав постоји и код камења. И живот камења, и
еротски набој минералних енергија чини дивовско поље. Оно воли другачије, стога не
можемо да појмимо ту натчулну, трансцендентну љубав. Можда камен воли неку травку,
неку биљку. Љубав камена према дрвету – платану, чемпресу – свакако представља нама
непојмљиву, али задивљујућу, на свету очито присутну енергију. Стога, где се завршава
љубав, тамо почиње друга љубав. Где се завршава народ? Тамо где почиње други народ.
Премда са становишта Руса, будући да је руски народ бесконачан, он се не завршава нигде.
Постоје отворени и затворени народи. Руски народ је отворен, и љубав наша је
отворена. Она се не ограничава једним, другим, она одабире све. Ми волимо, истински
волимо. Али то значи да ми својим чином љубави, руске љубави, превазилазимо конкретног
човека. Мо`ш мислити – човек! Један, други, трећи… Главна је љубав, она је важнија. Главна
је отвореност, дивовска енергија живота народа. Природно, све што та љубав изнедрује
живи, будући да је елемент тог народа: породица, деца, држава коју је наш народ створио као
некакав оклоп.

Држава-јеж

Држава је у ствари јако гадна ствар. На њено стварање мука тера. Али невоља је у томе
што народ не може да све време само воли, само да води љубав у свом унутрашњем стању и
налази се у свом екстатичном простору сазерцања. Повремено на њега неко насрће, неко
напада, наваљује. Управо за заштиту од свега тога је и потребна држава. Смисао праве руске
националне државе је у томе да бисмо се одмахивали од других као од насртљивих
одвратних мува. Она мора бити агресивна према споља, по потреби груба, као оклоп. А
изнутра је јако мека да не би реметила, не би узнемирила онај процес националног духовног
живота, еротског живота, који стално невидљиво тече у нашем народу. Ето у томе је наше
схватање државе.
Држава је сама по себи – опасна, зла ствар, исувише је формална, исувише хладна. У
том челику, у тим машинама, у тим суровим оруђима за мучење има мало тога привлачног. И
хтели бисмо да се отарасимо државе. Она мора бити тако нарогушена према споља – држава
јежевског типа. Бодљикава споља, мека изнутра, као јежићев трбушчић, тако жив, дрхтав,
пријатан.

Нисмо способни чак ни себе да схватимо – у томе је наша величина

Дакле, прва и главна тачка философије евроазијства гласи: народ је апсолут. Стога,
када вас упитају шта је то евроазијство, спокојно кажите: “То је апсолутна љубав према
сопственом народу, љубав према љубави, поимање народа као врхунске вредности. Нема
ничег вишег од нашег народа”. Друге ми просто не знамо. Ми их све бркамо. Ми нисмо
способни да схватимо, јасно идентификујемо друге. Постоје други народи који су способни
да схвате друге, ми нисмо. Ми нисмо способни чак ни себе да спознамо. Ми смо просто
Народ и готово.

Дух земље