Page 103 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

преноси човеку дивовску енергију, свој сопствени интелектуални, морални, концептуални
стил, оставља неизбрисив траг на људској души. Без језика смо ништа. Наша
индивидуалност, наше постојање без језика су сасвим празни, никог не занимају. Шта бисмо
били кад не бисмо могли да говоримо, да нам нису дали тај апсолутан, велик и велелепан
руски језик?! Били бисмо просто немушта стока… Али уручен нам је, и то је учинио народ, и
тиме нас је задужио. Наш језик изражава оно промишљено, прекрасно, тачно и исправно.
Али то није просто дар, нама су га позајмили, и тај дуг морамо да вратимо. Те смо зато
на светом руском језику дужни да помно и будно учимо да говоримо. У томе је смисао
евроазијске философије (није случајно вођа првих евроазијаца био језикословац, кнез
Трубецки), и таква је не само љубав према језику, то је његов култ, свето поштовање,
најпажљивији однос према ономе што је речено на руском.
Вратити оно што дугујемо језику – значи схватити га, сачувати, говорити на њему о
величанствености народа, састављати му химне. Онај ко не говори на руском језику о
величанствености свог народа, може се и лишити језика. Слобода руске речи је у песми и
плачу о величанствености и патњи руског начела у Васељени… Друге речи нека звуче на
другим језицима.

Рус тоне у сан и буди се

Народ нам је дао све што имамо. Од њега смо добили културу, руску реч, облик мисли,
наше домове, земље, стога у философији евроазијства народ и јесте апсолутна категорија. О
томе треба мислити устајући ујутро са постеље. Будећи се, треба говорити: “Ја сам Рус”. То
треба говорити пре спавања – скупа са молитвом, чишћењем зуба, за време шетње итд.
Тонући у сан, треба потврђивати: “Ево Рус тоне у сан”. Само то има значај.
Сада он, Рус, прелази из једног руског стања – будности – у друго руско стање – у
руско стање сна. Тако тоне у сан и буди се сам Руски, умни и телесни битак читавог
бесмртног и бесконачног народа. Ето шта значи “освајати народ”. То није просто формално
изјављивати: “Ја волим свој народ, ја сам родољуб”. Треба бити опијен сопственим народом.
“Зашто?” – упитаћете. Зато што је то наш народ. Он је такав – значи, и ми смо такви. Ми
немамо права да волимо себе као појединца. Себе треба да волимо кроз љубав према читавом
руском народу, кроз љубав према Руском у себи. Само таква љубав уздиже, задовољава и
доноси плодове, сви остали љуба++++++++++++++++вни чинови су стерилни.
Исто оно што говоримо о Русима, с одређеним исправкама може се рећи и за друге
народе. Уосталом, нека представници тих народа и говоре, а ми ћемо их слушати и
одобравајуће климати главом, док овде и сада размишљамо о Русу, о руском народу.

Рус као апсолут

Рус је у толикој мери апсолутан да ми не схватамо смисао постојања других народа.
“Ако то нису Руси, ко су онда?” – искрено мислимо. Када видимо неког веселог,
изванредног, на пример Арапина, који воли да попије, провесели се, “гуцне”, признајемо:
“Прави је Рус”. Чак није обавезно да пије, довољно је просто га видети: “Ево иде добар
човек”. Јасно да је Рус. Ми то тако схватамо, ми и себе тако схватамо. И то схватање не
долази од спољашњости, премда је наша руска спољашњост, наравно, значајна ствар. Али и
неруска спољашњост је значајна ствар, пошто је она такође помало руска. Ако видимо
особено шкиљење, тако познату духовитост, неко посебно подрхтавање трепавица, с
уверењем тврдимо: “О, наши!” Ма какви наши?! Свеједно – наши.

Границе народа

Где се завршава народ? Можемо себи поставити то философско питање ако се мало
удаљимо од помисли о томе да је бесконачан, и сагледамо грубу стварност у потрази за