Page 99 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 99

акцији  у  Грузији  током  првих  дана,  опрезност  Астане  у  оцени  збивања,  одбијање
                                                          *
               представника  савезних  држава  у  ОУКБ   да  једнозначно  иступе  у  заједничком  фронту  са
               Русијом од првих дана после грузинског напада на Цхинвали – све то показује колико смо
               потцењивали империјску перспективу у раду са пријатељима.
                     Испоставило се да су непријатељи агресивнији, смелији и радикалнији, дрзнувши се да
               отворено нападну Русију уз примену силе (насртај на руске мировњаке  у Јужној Осетији).
               Испоставило се да су пријатељи пасивнији и опрезнији него што се претпостављало. Најбоље
               су се у тој ситуацији понашали Руси, у првом реду наше политичко руководство.
                     Империјски пројекат Русије пребивао је до Цхинвалија у стању виртуелности; нешто је
               чињено, али изгледа да чак ни саме вође земље нису веровале да ће та припрема икад стићи
               до конкретних дела и оштрих корака. Али збило се, и одсад су догађаји неповратни.
                     Часовник  империје  после  Цхинвалија  ради  убрзаним  ритмом.  Многи  теоретски
               проблеми и размишљања прелазе у сферу непосредних војних, политичких и геополитичких
               одлука.
                     Избили смо у нови круг изградње империје. Наше империје.

                     Пријатељске империје – евроазијске осовине

                     Империјски пројекат за Русију претпоставља жив развој односа са могућим партнерима
               у вишеполарности. То су пре свега континенталне снаге у Европској унији (узгред, њима је
               свеједно да ли је Русија “европска” или “неевропска” земља – важно им је да буде јака и да
               може делотворно уравнотежавати САД, као и да снабдева Европу енергетским ресурсима).
               После  ситуације  у  Грузији  и  признавања  Јужне  Осетије  и  Абхазије  од  стране  Москве,  тај
               руско-европски дијалог биће врло отежан, пошто ће Вашингтон користити сву своју моћ за
               јачање евро-атлантских веза. Иако је вероватноћа зближавања с европским полом суштински
               одложена,  залагања  у  том  правцу  ипак  треба  наставити.  Осовина  Париз–Берлин–Москва
               данас је илузорна као никада пре, али се из илузија, као што знамо, понекад рађају велике
               појаве.
                     Ништа мањи, а можда и већи значај има стратешко зближавање са Кином, дивовском
               велесилом која такође не намерава да беспоговорно капитулира пред америчком империјом.
               За  Пекинг  ће  подршка  руској  операцији  у  Грузији  бити  прилично  проблематична,  пошто
               Кина има много проблема са сепаратистима (Тибет, Синкјанг). Али не треба заборављати да
               у случају Тајвана Пекинг, напротив, намерава да поступи активно и офанзивно.
                     Дакле,  пошто  је  сада  очигледно  да  се  не  можемо  више  руководити  ни  начелом
               територијалне целовитости, ни начелом права нација на  самоопредељење  као  апстрактним
               категоријама, већ морамо да у сваком конкретном случају јасно одређујемо равнотежу снага,
               интересе светских велесила и чињеницу војно-стратешке контроле над територијом, то значи
               да  Кина  може  бити  мирна,  подржавајући  независност  Јужне  Осетије  и  Абхазије,  али  не
               подржавајући  на  пример  Косово,  да  ће  у  Русији  наићи  на  разумевање  и  способност  да  са
               своје стране разликује ситуацију са Тибетом и Тајваном у самој Кини. А ако Кина и Русија
               почну да делују консолидовано, онда ће доћи крај америчкој хегемонији и праву које су САД
               присвојиле  да  самостално  одређују  које  начело  у  сваком  конкретном  случају  треба
               применити – начело територијалне целовитости или начело самоопредељења. Тако ће Русија
               и Кина узмоћи да помажу једна другој у стварању сопствених империја – наравно, не једна
               на рачун друге него на рачун ограничавања планетарног обележја америчке империје.
                     Сада  су  изузетно  важне  везе  с  исламским  светом  –  поготово  с  Ираном,  али  такође
               Пакистаном,  арапскими  земљама,  муслиманима  Тихоокеанског  региона.  То  није  просто
               ресурсна  подршка  него  и  извор  политичке  воље  (која  је  пре  августа  Кремљу  тако  често
               недостајала).  Техеран  је  одавно  упутио  отворен  изазов  Вашингтону  и  за  то  плаћа
               међународном  блокадом.  Русија  је  у  тој  ситуацији  заинтересована  да  помогне  Ирану  у


               *  ОУКБ – Организација Уговора о колективној безбедности (прим. прев.).
   94   95   96   97   98   99   100   101   102   103   104