Page 98 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Империја после Цхинвалија

После догађаја из августа 2008. године стање на постсовјетском простору ушло је у
нову, заоштренију фазу. Битка за империју и наш утицај прешла је са политичко-економских
и мрежних сценарија на отворени оружани сукоб. Након што је Москва на геноцид
јужноосетинског народа узвратила увођењем војске на територију Грузије и признавањем
независности Јужне Осетије и Абхазије, ушли смо у нови империјски циклус. То ни у ком
случају не укида актуелност политичко-дипломатских метода рада на простору ЗНД, али
показује да је војно-стратешки чинилац у одређеним случајевима и даље пресудан.
Када су Председник Русије Дмитриј Медведев и чланови Савета безбедности РФ
донели историјску и неповратну одлуку о увођењу руске војске у Грузију, а потом признали
независност Јужне Осетије и Абхазије, прешли смо забрањену црту која је раније
хипнотисала геополитичку свест руског руководства. Путин се као председник определио за
крајње мере ради јачања Русије као државе-нације (операција у Чеченији, указ о именовању
губернатора итд.). То је представљало упадљив контраст у односу на погубну праксу
владавине Горбачова–Јељцина, али није излазило ван граница Руске Федерације. После
Цхинвалија отргли смо се из те хипнозе, јасно увидевши да је безбедност Русије и њених
грађана неопходно обезбеђивати и изван њених граница. Москва се највероватније још дуго
не би решила на сличне кораке да није дрскости Сакашвилија, коме су његови амерички
ментори свечано обећали да је оружани одговор Русије сасвим искључен. Поверовао им је,
покушао да потпуно уништи становништво Јужне Осетије, да би се потом латио Абхазије,
али се неочекивано суочио с тим да Русија није више паралисана и понаша се као империја
која се диже са колена.
Да смо доследни, требало је да после наношења првого пораза грузинској војсци
наставимо војну операцију, окупирамо Грузију и доведемо на власт привремену проруску
владу. После извесног времена војску бисмо могли да повучемо, али да истовремено
створимо чврсту аутономну државност у Мингрелији, Аџарији и јерменским областима
Џавахетије, то јест да успоставимо у Грузији такав политички модел да током наредних
десетлећа и поред све жеље не узмогне да служи као предстража глобалне америчке
империје и самим тим омета нашу сопствену изградњу империје. Реакција Вашингтона била
би најоштрија и најнегативнија, али су први дни рата показали да даље од уцене Вашингтон
неће ићи, а Русија је у односима са Западом већ изгубила све што је могла да изгуби. Других
полуга утицаја на Москву нема, Рубикон је пређен – неповратно. У бици за Грузију ушли смо
у нову еру: крочили смо на територију за коју су наши непријатељи сматрали да нам је
заувек одузета. Сада је важно задржати стечено.
Посебну пажњу треба обратити на становиште Кијева. Председник Јушченко од самог
почетка се понаша као отворени и жестоки непријатељ Русије: не само што је подржао
Сакашвилија него је и упутио Грузији војну помоћ, укључујући украјинске војнике, више
пута је покушавао да спречи улазак руских бродова у Севастопољ, искључивао струју нашој
морнаричкој бази. У суштини, Јушченко је ушао у рат са Русијом на страни Тбилисија. То
заоштрава ситуацију око Украјине која је, према речима Бжежинског, кључ за могућност
Русије да поново постане империја. Сада више нема никаквог смисла уздати се у француско-
немачки став о уласку Кијева у НАТО, и ситуација с Украјином сваког часа може ући у
врућу фазу. Није искључено да нам предстоји битка за Крим и Источну Украјину.
Док су све донедавно чак и најусијаније главе међу руским јастребовима сматрале да је
могућ само унутрашњи сукоб у Украјини и политички, економски и енергетски притисак од
стране Русије, данас вероватноћа отвореног војног сукоба није више толико нереална. При
стварању империје увек мора да се плати: и они који помажу Вашингтону да гради њихову
глобалну империју, и они који желе да се изборе за алтернативно устројство светског
поретка засновано на вишеполарности (што значи ми).
Августовски догађаји показали су, авај, колико је крхка и непоуздана окосница
пријатељства на постсовјетском простору. Лукашенково двоумљење око подршке руској