Page 97 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Европом, не само са Кином него и са Латинском Америком која диже главу, а не смеју се
заборављати ни друге земље – Азије и Африке.
Другим речима, Русија мора да мисли и делује империјски, као светска велесила које се
све тиче – и околне територије, и најудаљенији кутак планете. И то мора почети не “после”,
када Русија “ојача изнутра” (она под притиском САД никада неће у довољној мери изнутра
ојачати), већ “сада”, пошто и темпо, и логика изградње зависе од тога шта градимо: ако
империју – то је један пројекат, ако покушавамо да спасемо националну државу – то је
сасвим друго. Преправљати једно у друго не само да је скупље и теже него сасвим немогуће.
Кудикамо је једноставније, сваки градитељ то зна, срушити све и саградити изнова.
Посленици 1980–1990-их година све су срушили уместо нас. Тако да је право време да се
империја гради – од нулте коте.

ЗНД – темељна јама долазеће империје

Темељна јама империје, њена нулта кота биће интеграција постсовјетског простора.
Све постсовјетске државе поседују само онакав суверенитет какав им је пружила слабост
Москве током 1990-их година и могућа подршка Вашингтона. У осталим аспектима то су
готово увек “неуспеле државе”. Данас НАТО, дрзнувши се због пренеражености у којој се
Кремљ још увек налази после геополитичке пошасти 1990-их, покушава да учини
неповратним одвајање неких земаља од Русије – у првом реду Грузије и Украјине. У томе
што је до децембра 2008. године одложено питање пријема Кијева и Тбилисија у НАТО
имамо посла са временом које је Стара Европа купила зато да бисмо га ми наменски
користили. Али после Цхинвалија све то има други значај. Заправо се одлагање завршило 8.
августа 2008. године, после одлуке Москве да уведе војску у Грузију.
Да су Украјина и Грузија ушле у састав америчке империје – што би само ојачало
положај атлантиста у самој Европи (како су исправно сматрали Париз и Берлин, начинивши
пријатељски геополитички гест према Русији) – за Русију би империјски пројекат био сасвим
осујећен (о томе отворено пише Збигњев Бжежински у књизи “Велика шаховска табла”). Јер,
темељна јама будуће Евроазијске империје поклапа се у општим цртама са простором ЗНД.
Наравно, говорећи о ширењу руског утицаја на постсовјетски простор, ми не
инсистирамо на отвореној колонизацији у старим традицијама. Данашње империје ретко кад
прибегавају сличним методима (премда се, како видимо на примеру Ирака или Косова, ипак
и то дешава; према томе, не могу се сасвим скинути са дневног реда). Па ипак, у нашем свету
уходане су истанчаније и делотворније мрежне технологије за постизање сличних исхода
другим средствима – коришћењем информационих ресурса, друштвених организација,
верских скупина и социјалних покрета.
У Украјини се више од половине становништва противи уласку земље у НАТО,
припада Руској православној Цркви Московске Патријаршије и опредељено је за зближавање
са Русијом. Али политичка врхушка Кијева продала се америчкој империји. Земље западне
Украјине цивилизацијски такође нагињу Европи. Међутим, Исток и Крим једнозначно
нагињу Русији. Сада је почело одбројавање за осујећивање анексије Украјине од стране
атлантистичке империје. Времена има до децембра, премда грузинско-руски сукоб још више
заоштрава стање.
Русија има прилику и ресурсе. Али ако не буде уверености у историјску нужност да се
на простору ЗНД прави темељна јама за ново империјско здање, Москва може пропустити и
ту могућност.
Истовремено решеност да се прихвати империјски пројекат мора аутоматски да повуче
за собом и интензиван рад са пријатељима – земљама чланицама Евроазијске економске
заједнице (у првом реду са Казахстаном и Белорусијом), чији народи и вође подржавају
интеграцију. Супротстављајући се непријатељима, потребно је да се тешње зближавамо са
пријатељима, затварајући очи на разноразне рогобатности у нашим односима.