Page 78 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

Posle nemačkog napada na SSSR, velika skupina povolških
Nemaca preseljena je u udaljene krajeve zemlje. Isto se desilo i s
krimskim Tatarima, koji su masovno izgnani zbog navodne sklo-
nosti ka kolaboraciji. Ove dve skupine zvanično su rehabilitovane
ukazima Vrhovnog sovjeta 1964, odnosno 1967. godine. Život je,
međutim, učinio svoje: oni se nisu u velikom broju vratili u svoje
rodne krajeve.
Za razliku od surovog cinizma koji otvoreno propisuje nesi-
gurnost, pa se njom čak i diči, najnoviji period, vreme posle Dru-
gog svetskog rata, više je obeležen stvarnim bezakonjem. Kako se
svi režimi trude da bar spolja izgledaju demokratski i ne mogu
otvoreno da prkose međunarodnoj svesti o ljudskim pravima,
njihovi ustavi i zakonodavstva su naizgled ispravni, pa čak i bes-
prekorni: neke od takvih vlada čak i hrle da među prvima potpišu
međunarodne ugovore o zaštiti ljudskih prava i sloboda, ili da
glasaju za odgovarajuće deklaracije u međunarodnim organiza-
cijama. Svi ovi dokumenti i norme, unutrašnji i međunarodni,
ostaju, međutim, u praksi bez života i služe samo kao licemerni
ukras, iza koga se zaklanjaju i notorni terorski poreci. Kada je reč
o garantiji legaliteta, to u stvari znači da postoji krivični zakon, da
su u njemu pedantno nabrojana krivična dela i kazne, da u tom
pogledu čak i nema nekih upadljivih odstupanja od tolerantnih
demokratskih društava, da se, štaviše, detaljno predviđaju i ver-
balno razrađuju pravni lekovi, pa čak i zvanično ukida smrtna
kazna, a da to ipak znači da vlada, preko svoje političke policije
ili, nešto prikrivenije, “odreda smrti” koji formalno nisu s njom
u vezi, može kada god joj se to prohte, svakoga koga smatra
odgovornim za neki postupak koji njoj ne godi, ili čak samo
sumnjivim zbog toga, ubiti, mučiti ili godinama držati zatočenog
na skrovitom mestu.
Ovakve je postupke teško utvrđivati i dokazivati. Tačnije reče-
no, za njih se uglavnom dobro zna, ali je za dotičnu vladu uvek
moguće da baci sumnju na izvor podataka i da se pozove na svoje
lepe pravne propise. Informacije o takvim nečovečnostima uspešno
se suzbijaju u samoj zemlji time što pod najoštriji udar padaju oni
koji ih pribavljaju i šire.
U mnogim “državama nacionalne bezbednosti”, kojima po pra-
vilu upravljaju vojne diktature rešene da se obračunaju sa svima
onima koje smatraju “subverzivnim elementima” ili “komunisti-
ma”, najčešće su žrtve novinari, naučnici, pa u velikoj meri i sve-

78