Page 129 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

“zlih” islednika, koje praktikuju neke tajne policije, ima za svrhu
da izazove takvu reakciju, postepeno vezivanje mučitelja za žrtvu,
koja mu se predaje u odsustvu drugog ljudskog kontakta. I Or-
velov O’Brajen je sasvim miran i blagonaklon prema Vinstonu
Smitu – on hoće da mu pomogne, da ga “izleči” zadajući mu
najstrašnije bolove.

žRTVe TeRORA
Logika terora iziskuje da se žrtva bira tako da bi se izazvala najveća
mera straha. Žrtva je predmet nasilja, dok je šira meta terora, deo
stanovništva na koji se hoće uticati, pa i celo stanovništvo, objekt
zastrašivanja aktima nasilja. Po isto takvoj logici, “racionalni” teror
(ako ga uopšte ima) birao bi za žrtve one s kojima u grupi što je
treba zastrašiti ima najviše poistovećivanja.
Ovakav “idealni tip” terora sasvim je redak, bilo zato što nije
tako zamišljen ili zato što se, kako smo već videli, u praksi ostvaruje
kao nediskriminativan. Proizvoljnost i nasumičnost terora mogu,
štaviše, biti željeni, jer se time stvara još bezobličnija zebnja, utisak
da su mogućnosti da se ostane nevin još manje.
Govoreći o žrtvama, terorističke sisteme treba pre svega podeliti
na dve vrste. Prvu karakteriše pretežna težnja za uništavanjem, a
drugu osnovni cilj da se vlada strahom.

Teror uništavanja (genocidni teror)
Uništavački teror mogao bi se nazvati i genocidnim, jer mu je, po
pravilu, cilj potpuna likvidacija jedne nacionalne, etničke ili ver-
ske grupe, mada se njima može pridružiti i društvena grupa kada
se posmatra biologizirano, čega kako smo već pokazali ima i kod
nekih vulgarizatora marksizma, koji klasnu pripadnost shvataju
kao neku vrstu urođene, nasleđene osobine (Pol Pot, ruski ekstre-
misti početkom XX veka, neki ideolozi Frakcije crvene armije u
savremenoj Nemačkoj). Kod genocidnog terora razlika između
neposredne žrtve i šire grupe tako reći se briše, jer teror konačno
treba da dovede do istrebljenja svih. Možda valja biti nešto pre-
cizniji i reći da su žrtve oni koji se stvarno i brzo lišavaju života,
dok se gašenje cele grupe postiže postepenije, i to ne uvek u vidu
fizičkog uništenja jedne generacije, nego temeljitom izmenom,
posle koje grupa u stvari više ne postoji. Ako tada i ostaje razlika
između žrtve i šire mete terora, ona je za teroristu beznačajna i on
žrtve uzima nasumce, prepuštajući njihov izbor slučajnosti, hiro-

129