Page 430 - Thomas Mann - Čarobni breg

MENER PEPERKORN (kraj)

Svaki vodopad je privlačan cilj za izlete, i mi bismo teško mogli objasniti zašto Hans
Kastorp, koji je čak imao naročitu naklonost prema vodi koja pada, nikad još nije posetio
živopisni vodopad u šumi Flielske doline. Za ono vreme dok je živeo zajedno sa Joahimom
mogla bi ga opravdati velika savesnost njegovog rođaka koji nije boravio ovde radi
zadovoljstva i čiji je realno-celishodni duh ograničavao svoj vidokrug na najbližu okolinu
kuće Berghof. A posle Joahimove smrti? Pa i posle njegove smrti je odnos Hansa Kastorpa
prema ovdašnjem kraju, izuzev njegovih skijaških poduhvata, sačuvao karakter
konzervativne jednoličnosti, čiji je kontrast prema širini njegovih unutrašnjih iskustava i
njegovih »vladavinskih« dužnosti imao čak neke svesne draži za mladog čoveka. Pa ipak se
živo saglasio kad je u njegovoj užoj okolini, u malom prijateljskom krugu od sedam lica
(ubrojivši tu i njega samog), pretresan plan o jednoj vožnji kolima do tog čuvenog mesta.
Beše nastupio maj — nazvan u malim jednostavnim pesmicama ravnice »mesecem milja«
— veoma svež i bez mnogo ljupkosti ovde, na visovima, ali se topljenje snega već moglo
smatrati za gotovu stvar. Doduše, poslednjih dana je više puta padao sneg u velikim
pahuljama, ali se nije održavao, nego je ostavljao za sobom samo nešto vlage. Nagomilane
zimske mase behu se otopile, isparile i iščezle, tako da su bile ograničene na usamljene
ostatke. Ozeleneli svet postao je prohodan i nudio se svakom preduzimljivom duhu.
Društveni dodir grupe beše ionako poslednjih nedelja oslabio zato što se njen poglavica
rđavo osećao, veličanstveni Piter Peperkorn, čija opaka groznica — koju mu je donelo u
miraz bavljenje u tropskim predelima — nije htela da ustukne ni pred dejstvom izvanredne
klime ni pred protivotrovima tako istaknutog lekara kakav je bio dvorski savetnik Berens. On
je bio mnogo vezan za postelju, ne samo onih dana kad je kvartalna groznica vršila svoje
svirepo pravo, nego i inače. Slezina i jetra mu zadaju mnogo posla, kako je dvorski savetnik
nasamo govorio osobama bliskim pacijentu. Ni želudac mu nije u klasičnom stanju, te je
Berens stalno ukazivao na opasnost hronične iznemoglosti koja, pod takvim okolnostima, ne
može da se otkloni ni kod ovako snažnih priroda.
Mener je tih nedelja predsedavao samo jednoj večernjoj gozbi, a i zajedničke šetnje su
izostale, sem jedne koja nije bila mnogo dugačka. Uostalom, Hans Kastorp je, među nama
budi rečeno, ovu olabavelost njihove zajednice osetio u izvesnom pogledu kao olakšicu, jer
je bio na muci zbog onog pobratimstva sa saputnikom gospođe Šoša. U svojim razgovorima
sa Peperkornom, on je pokazivao »usiljenost«, »izmicao« i »izbegavao« da ga prvi oslovi,
kao da je lomio s njim jadac, isto onako kao i u opštenju sa Klavdijom, što je Meneru bilo
palo u oči. Čudnim opisnim rečenicama izbegavao je da se neposredno obrati Peperkornu,
samo da mu ne kaže »ti«. Bila je to ona ista ili obrnuta dilema koja je kočila njegov razgovor
sa Klavdijom u prisustvu drugih, pa i onda kad js bio prisutan samo on, njen gospodar, —
dilema koja se, zahvaljujući zadovoljenju koje je od njega dobio, pretvarala u formalan
dvostruk procep.
Sad je, dakle, bio na dnevnom redu plan jednog izleta na vodopad. Sam Peperkorn je
odredio cilj i osećao se dovoljno krepak za takav poduhvat. Bio je treći dan posle jednog
onakvog napada groznice, i Mener je dao na znanje da želi da ga iskoristi. On se doduše nije
pojavio u trpezariji na prvim obedima toga dana, nego ih je uzeo, zajedno sa madam Šoša —
kao što je vrlo često činio u poslednje vreme — u svome stanu. Ali je već posle prvog
doručka Hans Kastorp dobio naredbu preko hromog vratara da tačno jedan sat posle ručka
bude spreman za šetnju kolima, i da tu naredbu dostavi dalje gospodi Fergeu i Vezalu, a da