Page 29 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 29

Njegov mozak, koji je radio lagano i spokojno, tim pre što je Hans Kastorp i van kuće
        zadržao  umirujuću  naviku  da  doručkuje  uz  porter,  punio  se  analitičkom  geometrijom,
        diferencijalnim  računom,  mehanikom,  projekcionim  crtanjem  i  grafostatikom,  on  je
        obračunavao  potisak  sa  tovarom  i  bez  tovara,  stabilnost,  neispravno  opterećenje  brodskih
        prostorija, metacentar, iako ga je sve ovo ponekad stajalo muka. Njegovi tehnički crteži, ti
        projekti brodskih rebara, granice gaza i uzdužnih preseka, nisu bili tako dobri kao njegova
        slika »Hanze« na pučini, ali gde je trebalo apstraktni plan dopuniti očiglednijom predstavom,
        osenčiti crtež tušem i preseke obojiti živim bojama materijala, Hans Kastorp je u tome po
        veštini prevazilazio većinu svojih kolega.
            Kad je o raspustu dolazio kući, vrlo čist, vrlo dobro odeven, sa malim riđim brkovima na
        svom sanjivom licu mladog patricija i očito na putu da jednom zauzme ugledne položaje,
        ljudi koji su se bavili komunalnim poslovima i dobro poznavali porodične i lične prilike — a
        to je velika većina u jednom autonomnom gradu — njegovi sugrađani, dakle, posmatrali su
        ga ispitivački, pitajući se kakvu li će javnu ulogu igrati jednom mladi Hans Kastorp. On je
        bio kolenović, njegovo ime je bilo staro i dobro, i jednoga dana, to je gotovo sigurno, moraće
        se računati sa njegovom ličnošću kao sa političkim faktorom. Onda će on birati druge ili sam
        biti biran i stvarati zakone, u počasnom kakvom zvanju uzimaće udela u državnim brigama,
        pripadaće  kakvoj  grani  administracije,  finansijskoj  ili  možda  građevinskoj,  i  njegov  će  se
        glas slušati i važiti kao i drugi. Zanimljivo bi bilo znati za koju će se partiju opredeliti mladi
        Hans Kastorp. Spoljašnjost može da  vara,  ali on  je  u stvari izgledao  baš onako kako ne
        izgleda čovek na koga bi demokrate mogle računati, i sličnost sa dedom bila je očigledna.

        Možda će biti na njega, postati kočnica, konzervativni element? To je sasvim bilo moguće —
        ali isto tako i suprotno. Jer najzad, on je bio inženjer, budući konstruktor brodova, čovek
        tehnike  i  svetskog  prometa.  Bilo  bi  dakle  moguće  da  Hans  Kastorp  ode  među  radikale,
        postane  bezobziran  čovek  od  akcije,  postane  bezbožni  rušitelj  starih  zgrada  i  prirodnih
        lepota, slobodan od  svih veza  kao Jevrejin i  bez  pijeteta kao Amerikanac, sklon  da pre
        bezobzirno raskine sa dostojanstveno nasleđenim tradicijama i da državu gurne u vratolomne
        eksperimente, nego da se pomiri sa laganim i obazrivim izgrađivanjem prirodnih životnih
        uslova — i to bi bilo moguće. Da li će mu biti u krvi da smatra da Njihove Premudrosti, koje
        pozdravlja dvostruka straža ispred Opštine, znaju sve najbolje, ili će pak biti sklon da među
        građanima podupire opoziciju? U njegovim plavim očima pod riđoplavim obrvama nije se
        mogao pročitati nikakav odgovor na takva pitanja radoznalih sugrađana, a ni on sam, Hans
        Kastorp, taj neispisani list hartije, svakako da ga još nije znao.
            Kad je krenuo na put na kome smo ga sreli, bilo mu je dvadeset i tri godine. Imao je tada
        iza  sebe  četiri  semestra  studija  na  Politehnici  u  Dancigu  i  još  četiri  koje  je  proveo  na
        Tehničkim velikim školama u Braunšvajgu i Karlsrue, tu nedavno je bez sjaja i buke, ali vrlo
        pristojno, položio prvi deo diplomskog ispita i spremao se da stupi kod Tundera i Vilmsa kao
        inženjer-volonter, da bi se na brodogradilištu praktično usavršio. Kad je dotle došao, njegov
        životni put uzeo je najpre sledeći tok.
            Za diplomski ispit morao je da radi naporno i dugo i kad se vratio kući izgledao je slabiji
        nego što je to odgovaralo njegovom tipu. Doktor Hajdekind ga je grdio kad god bi ga sreo i
        zahtevao  je da promeni  vazduh,  i to da ga sasvim  promeni.  Ovoga puta, govorio  je  on,
        Nordernaj ili Vik na Feru ne bi bili dovoljni, i ako se on, doktor, pita, Hans Kastorp treba,
        pre nego što stupi u brodogradilište, da ode na nekoliko nedelja u planine.
            »To je izvrsno«, rekao je konzul Tinapel svome nećaku i štićeniku, ali u tom slučaju bi se
        ovoga leta njihovi putevi razmimoišli, jer njega, konzula Tinapela, ne bi ni sa četiri konja
        mogli  odvući  u  planine.  Planine,  to  nije  za  njega,  njemu  je  potreban  razuman  vazdušni
   24   25   26   27   28   29   30   31   32   33   34