Page 31 - Thomas Mann - Čarobni breg

GLAVA TREĆA

ČEDNA NATMURENOST

Pošto je bio preterano umoran, Hans Kastorp se plašio da se ne uspava, ali je ipak bio na
nogama pre nego što je trebalo, i imao je sasvim dovoljno vremena da natenane posvršava
svoje jutarnje navike — vrlo kulturne navike, kod kojih je glavnu ulogu igrala gumena kada i
drvena ćasa sa zelenim sapunom od lavendle, uz neizostavnu četkicu — i da sa umivanjem i
ličnom higijenom poveže posao oko raspakivanja i uređivanja stvari. Prevlačeći brijač sa
posrebrenom drškom preko obraza pokrivenih mirišljavom sapunicom, on se sećao svojih
nejasnih snova i vrteo glavom, smešeći se blago na tolike gluposti, sa osećanjem spokojne
sigurnosti čoveka koji se brije na dnevnoj svetlosti razuma.
Dok je brisao ruke, onako napuderisanih obraza, u gaćama od fil d'ecosse-a i papučama
od crvenog safijana, on iziđe na balkon koji se pružao duž cele fasade i bio izdeljen, prema
širini pojedinih soba, samo pomoću neprozirnih staklenih pregrada koje nisu dopirale sasvim
do ograde. Jutro je bilo sveže i oblačno. Čitavi slojevi magle ležali su nepomično na
pobočnim visovima, dok su ogromni gusti oblaci, beli i sivi, pritiskivali udaljenije planine.
Ovde-onde mogli su se videti delići i trake plavog neba, i kad bi se probio sunčani zrak, u
dnu doline zablistalo bi mestašce, sve belo prema tamnim smrekovim šumama na padinama
sa strane. Odnekud se čula jutarnja muzika, verovatno iz istog hotela gde je sinoć bio
koncert. Akordi crkvenog pojanja dopirali su prigušeno, a posle izvesne pauze sledio je marš,
i Hans Kastorp, koji je voleo muziku od sveg srca, jer je na njega delovala sasvim kao porter
izjutra (to jest umirivala ga je duboko, opijala i nagonila na dremež), slušao je sa
zadovoljstvom, glave nagnute u stranu, usta otvorenih a očiju malo crvenih.
Dole je vijugao uzani put što vodi za sanatorijum, kojim je sinoć došao. Zvezdasti encijan
sa kratkim strukom rastao je u vlažnoj travi na padini. Jedan deo zaravni bio je ograđen i
sačinjavao je vrt. Tu su bile staze posute šljunkom, leje sa cvećem i veštačka pećina na
podnožju jedne veličanstvene jele. Jedna limom pokrivena terasa, na kojoj su stajale stolice
za odmaranje, bila je s juga otvorena, a kraj nje se uzdizala motka, obojena crvenomrko, na
čijoj bi se vrpci ponekad raširila zastava — sanatorijumska zastava, zelena i bela, sa
lekarskim znakom u sredini: palica sa uvijenim zmijama.
Po vrtu je šetala neka žena, starija gospođa, mračna, gotovo tragična izgleda. Obučena
potpuno u crno, sa crnom koprenom oko smršene prosedo-crne kose, ona je bez počinka
hodala po stazama, monotonim i brzim korakom, kolena povijenih a ruku kruto opuštenih
napred, i ukočeno gledala pravo preda se kao ugalj crnim očima, upravljenim od dole naviše,
ispod kojih su visile mlitave kesice, dok joj je čelo bilo izbrazdano borama. Njeno ostarelo,
južnjački bledo lice, sa velikim ustima od jada izobličenim i s jedne strane opuštenim,
podsećalo je Hansa Kastorpa na sliku jedne čuvene tragetkinje, koja mu je jednom došla do
očiju, i bilo je čudno videti kako je ova crno-bleda žena, svakako toga nesvesna, svoje duge
korake, pune nekog jada, podešavala prema taktu marša čiji su zvuci dolazili iz daljine.
Hans Kastorp ju je posmatrao sa balkona, zamišljen i pun saosećanja, i činilo mu se kao
da njena tužna pojava zamračuje jutarnje sunce. Ali u isto vreme on razabra i nešto drugo,
nešto što se moglo čuti, neki šum koji je dolazio iz susedne sobe sleva, u kojoj je — po
kazivanju Joahimovom — stanovao ruski bračni par, šum koji se isto tako nije slagao sa