Page 83 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

osigura njihov zajam kada se novac pozajmljuje predsedniku neke vlade? Predsednik vlade ima jednu mo-
gućnost koju obični kućevlasnik nema: on može da „ne prizna” dug.
„Nepriznavanje” je definisano kao: „Odbijanje nacionalnih ili državnih vlasti da plate stvarne ili
navodne novčane obaveze.”
Bankari su morali da razviju strategiju koja ih obezbeđuje od mogućnosti da vlade kojima su
novac pozajmili „ne priznaju” dug.
Međunarodni bankari su ovaj plan razvijali postepeno. Njegovo ime je „Balans moći u politici”.
Ovo znači da su bankari pozajmljivali istovremeno dvema vladama koje su okretali jednu protiv druge, i na
taj način su ih primoravali da plaćaju svoje dugove. Najuspešnije oružje bila je pretnja ratom: bankar je uvek
mogao da pripreti ratom vladi koja ne ispunjava svoje obaveze prema njemu, i to je bio način da naplati du-
gove. Naravno, ratovala bi druga država koju bi on obilno finansirao (opet zajmovima). Ovakav način je
gotovo uvek delovao, jer su vode na vlasti želele da vlast i zadrže, a rat to nikada ne garantuje. Tako su
dugovi ipak otplaćivani (svakako s kamatom) a uzimani su i novi zajmovi.
Naravno, obe države (uključene u plan „balansa moći”) morale su da budu približno iste veličine
i istog potencijala za vođenje rata; ukoliko bi jedna bila veća i imala snažniju vojsku od druge, ona bi bila
pretnja za manju državu, ali ova manja ne bi bila pretnja za veću i „balans moći” bi bio narušen.
Sa ovim osnovnim saznanjem o delovanju bankara možemo lakše da razumemo istinsku prirodu
događaja iz bliže prošlosti.
U svojoj knjizi Prava istorija Rozenkrojcera, autor Artur Edvard Vejt iznosi ovakvu tvrdnju:
„Ispod široke plime istorije teku nevidljive podstruje tajnih društava koje često, u dubini, određuju promene
8
koje će se odigrati na površini.”
Sa ovakvim objašnjenjem na umu, proučavanje bliže prošlosti započećemo Američkom
revolucijom iz 1776. Tradicionalno objašnjenje istoričara iz prošlosti jeste da je uzrok Revolucije bio
američki otpor „oporezivanju bez učešća u odlučivanju”. Ali, ovaj navodni uzrok pada u vodu kada se vidi
koliko je engleska vlast oporezovala koloniste. Porez je bio manji od 1% nacionalnog bruto-proizvoda. Čini
se da je bilo potrebno i nešto više da bi nagnalo Amerikance na sveobuhvatnu revoluciju protiv britanske
vlasti, jer američki poreski obveznici osamdesetih godina ovog veka plaćaju porez u visini od otprilike 40%
svog dohotka američkim vlastima. I sve to sa veoma malo direktnog učešća u odlučivanju (ko je, na primer,
Amerikance pitao da li žele da daju pomoć inostranstvu, žele li trku u svemiru sa Sovjetima, hoće li socijalno
osiguranje ili ne?), a revolucija protiv američkih vlasti, ipak, nije izbila.
Moguće je da je gospodin Vejt u pravu. Verovatno su „tajna društva” koja spominje bila na delu
u američkim kolonijama i pre osnivanja ove države i pre revolucije protiv engleske vlasti.
Možda se početak Američke revolucije može naći u 1717. godini, kada su se, 24. juna u Londonu,
ujedinile četiri masonske lože i stvorile „Veliku londonsku ložu”. Osnovno načelo novog slobodnog zidar-
stva, koje je do tada uglavnom bilo gilda (esnafsko udruženje) zidara, kamenorezaca i drugih graditelja, ovim
ujedinjenjem četiri lože se promenilo. Od gilde, Slobodno zidarstvo je preraslo u Crkvu, u Novu religiju.
Promenilo se od profesionalnog zidarstva u filosofsko zidarstvo: „Suštinska filosofija slobodnog zidarstva
sadrži verovanje da su mistična misao i osećanja na putu da iščeznu i da treba da ih zameni strogo logičko i
9
racionalno doba.”
Slobodno zidarstvo „... je pokušalo da sarađuje sa Crkvom, samo da bi bilo u mogućnosti da
deluje iznutra, da racionalizuje učenje o Isusu i polako iz njega izbaci mistični sadržaj. Slobodno zidarstvo se
nadalo da će postati prijateljski i legalni naslednik hrišćanstva. Smatrali su logiku i naučno mišljenje jedinim
10
apsolutom i stalnim elementom ljudskog uma.”
Nova masonerija „... nije branila Otkrovenje, dogme ili veru. Njeno ubeđenje bilo je naučno a
njen moral isključivo društveni. Nova masonerija nije imala nameru da uništi crkve, već se pripremala da ih,
11
uz pomoć napretka u idejama, zameni.”
Ova nova moralnost proširila se 1725. po Francuskoj, a nekoliko godina kasnije (1730) i po
12
Americi, gde su slobodnozidarske lože obrazovane 1731 (u Filadelfiji) i 1733 (u Bostonu). Jedan od
poznatijih članova filadelfijske lože bio je Bendžamin Frenklin, koji joj je pristupio 1732. Gospodin Frenklin
je postao Veliki majstor (što je ekvivalent za predsednika) lože 1734. godine.
Iz ove lože u Filadelfiji potekla je inicijativa da se mnoge kolonije širom Amerike povežu u savez
država. Ova filadelfijska loža „Sent Džon” je 1731. godine „stupila u vezu sa Velikom londonskom ložom, a
Vojvoda od Norfolka (Duke of Norfolk), njen Veliki majstor, naimenovao je Velikog majstora za Centralne
kolonije. Njegovo ime bilo je Danijel Koks (Daniel Coxe). Koks je bio prvi čovek koji je javno predložio
13
federaciju kolonija...”
Medu prvim masonima u Americi bili su: Džordž Vašington, Tomas Džeferson, Džon Henkok

83