Page 82 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

GLAVA XII

AMERIČKA REVOLUCIJA

Neko je jednom napisao: „Bog ne može da izmeni prošlost, to mogu samo istoričari!”
Istoričari, svakako, ne mogu da znaju za sobe „ispunjene dimom” u kojima se planira budućnost,
ukoliko ih neko ne uputi u te planove. Stoga mnogi istoričari opisuju istorijske događaje bez stvarnog znanja
o tome kako su ovi događaji kreirani.
Uz sve to, pojedinci koji planiraju ratove, krize i druge ljudske tragedije, ne žele da se istina o
njihovom delovanju sazna. Dakle, istoričari revizionisti (oni koji tragaju za stvarnim uzrocima istorijskih do-
gađaja) moraju da do istine o prošlim događajima dolaze okolnim putevima i kroz svedočenja ljudi koji su u
njima učestvovali, i koji su svoja zapažanja zapisali po sećanju. Ovakvi izvori su obično skriveni od najšire
publike, ali oni, ipak, postoje.
Verzija istorije koju ćemo izneti u sledećim poglavljima nije ona tradicionalno prihvaćena, ali je,
međutim, istinita. Bilo je potrebno mnogo vremena i truda da bi se, probijajući se kroz dim „zadimljenih
soba”, iskopalo ovo do čega smo došli.
Redžinald Mek Kena (Reginald McKenna), bivši predsedavajući odbora engleske Midlends
banke (Midlands Bank of England), napisao je o snazi bankarskog establišmenta sledeće:
„Bojim se da obični građani ne bi voleli da im se kaže da banke mogu da proizvode, i da
proizvode, novac... A oni koji kontrolišu državne kredite upravljaju politikom vlade i u svom naručju drže
1
sudbinu naroda.”
I Abraham Linkoln je bio zabrinut zbog bankarskog establišmenta, samo ga je on zvao
„novčanom moći”. Napisao je: „Novčana moć pustoši širom nacije u vreme mira a kuje zavere protiv nacije
u vreme nedaća. Vidim kako u bliskoj budućnosti dolazi kriza koja će... me naterati da drhtim zbog
sigurnosti moje zemlje. Novčana moć u zemlji počeće da deluje... na narod i tako će biti sve dok se bogatstvo
2
ne koncentriše u svega nekoliko ruku a republika bude uništena.”
Ser Džozija Stemp (Sir Josiah Stamp), bivši predsednik Engleske banke (Bank of England),
upozoravao je: „Ako želite da ostanete u ropstvu bankara i da sami plaćate troškove svoga ropstva, dozvolite
im da i dalje prave novac i da kontrolišu državni kredit.”
Predsednik Džejms Garfild (James Garfield) izrazio je slično mišljenje: „Ko kontroliše novčanu
4
masu u nekoj zemlji, taj je apsolutni gospodar celokupne industrije i trgovine.”
Ciljeve bankarskog establišmenta detaljno je obrazložio Kerol Kvigli u svojoj knjizi Tragedija i
nada: „... moćnici finansijskog kapitala imaju jedan dalekosežni cilj, a on je ništa manje nego stvaranje
svetskog sistema finansijske kontrole, koja će biti u privatnim rukama, i u stanju da dominira političkim
sistemom svake države i ekonomijom sveta kao celine. Sistem će biti kontrolisan na feudalan način, putem
centralnih svetskih banaka koje će složno delovati, i putem tajnih dogovora koji će se postizati na čestim
5
privatnim sastancima i konferencijama.”
Tomas Džeferson je pokušao da upozori Amerikance na moć bankarskog establišmenta:
„Neophodno je da svaka generacija otplati svoje dugove pre nego što se povuče - to je princip koji bi, ako bi
se po njemu postupalo, smanjio napola broj ratova u svetu.”
„Princip trošenja novca koji će se kasnije otplaćivati pod imenom kredita nije ništa drugo do
6
velika prevara u budućnosti.”
Bendžamin Frenklin, jedan od očeva-osnivača Amerike je napisao: „Onaj ko zajmi je rob
zajmodavca a dužnik je rob kreditora... Sačuvajte vašu slobodu i održite vašu nezavisnost. Budite marljivi i
7
slobodni, budite štedljivi i slobodni.”
Sva ova upozorenja veoma su eksplicitna. Bankarski establišmenti kreiraju nacionalne dugove.
Nacionalni dug od dužnika pravi robove. Postaje, znači, veoma važno shvatiti prirodu bankarskog
establišmenta jer on ima moć da ljudima stvori velike nedaće, baš kao što su citirani autori i opisali.
Bankari koji pozajmljuju vladama širom sveta zovu se „međunarodni bankari”. Kao i kod ostalih,
njihov poslovni uspeh zavisi od sposobnosti da od dužnika naplate dugove. Poput lokalnih bankara koji
zajam moraju da osiguraju nekim vidom kolateralnog jemstva, i međunarodni bankari traže da dužnik nečim
vrednim garantuje da će dug vratiti, nečim što može da se proda i tako zadovolji potraživanja zajmodavca.
Lokalne banke pozajmljuju novac samo ako dužnik garantuje svojom kućom da će dug vratiti.
Ukoliko dug ne bude vraćen u određenom roku, banka postaje vlasnik kuće.
Međunarodni bankari susreću se sa složenijim problemom nego lokalni bankari. Šta može da

82