Page 78 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka
P. 78

nešto da učini.
                       Ambasador  Smit  pružio  je  kredibilitet  izjavama  majora  Lanca  kada  je  objavio  sledeće:  „Od
            vremena kada je Kastro stigao u provinciju Orijente, u decembru 1956, Stejt department je primao izveštaje o
                                                                                        18
            komunističkoj infiltraciji u 'Pokret 26. juli' (što je bilo ime Kastrove gerilske armije).”
                       Smit je krivicu za dolazak Kastra na vlast pripisao onome kome je trebalo: „Vlada Sjedinjenih
                                                                                                19
            Država, njene službe i američka štampa odigrali su glavnu ulogu u dovođenju Kastra na vlast.”
                       Raspravu o tome da li je komunista ili nije, okončao je sam Kastro, kada je 2. decembra 1961.
                                                            20
            objavio: „Bio sam komunista od svojih mladih dana.”
                       Svi koji su tvrdili da Kastro nije komunista su pogrešili, ali šteta je već bila učinjena. Kastro je na
            Kubi  preuzeo  vlast  a  Sjedinjene  Države  su  brže-bolje  priznale  tu  vlast.  Stejt  department  je  dodao  i
            uveravanje o „dobroj volji” prema novoj vlasti.
                       Kastro je sada imao mogućnost da na Kubi svoje komunističke ideje sprovede u delo. Jedan od
            prvih koraka koje je preduzeo, u maju 1959, bilo je donošenje Zakona o zemljišnoj reformi. Ovaj komunis-
            tički  program  nalagao  je  seljacima  koju  vrstu  proizvoda  treba  da  gaje  i  koju  cenu  za  njih  da  traže.  Kao
            dodatak, Kastro je doneo i zakone o gradskim reformama koji su ukinuli sve najamnine i kirije i na taj način
            zadao odlučujući udarac srednjoj i višoj klasi na Kubi.
                       Pozicija vlade SAD počela je, međutim, da se menja, bar u okviru rada različitih tajnih službi
            koje su bile nadležne za ovakve slučajeve. Predsednik Ajzenhauer dao je odobrenje Centralnoj obaveštajnoj
            agenciji da organizuje grupu kubanskih izbeglica u SAD i da od njih načini oružanu silu koja bi se vratila na
            Kubu i pokušala da zbaci Kastra sa vlasti. Ajzenhauer je na čelo ove operacije stavio Alena Dalsa, šefa CIA-
            e. I Dals i Ajzenhauer bili su članovi Saveta za inostrane odnose (CFR).
                       Centralna  obaveštajna  agencija  je  razvila  planove  za  vojnu  invaziju  Kube  i  preliminarno
            odabrala dva mesta na kojima bi invazija mogla da se odigra 1961. godine: to su bili Zaliv svinja i grad
            Trinidad na Kubi. Ovaj drugi je imao nekoliko izrazitih prednosti u odnosu na Zaliv svinja: bio je udaljen
            oko 100 milja od Havane, sedišta Kastrove moći; uglavnom je bio naseljen ljudima koji su bili protiv Kastra;
            u njegovoj blizini bio je aerodrom pogodan za iskrcavanje trupa, municije i namirnica koje su bile od životne
            važnosti za uspeh  misije;  a grad je imao i jednu pogodnost koja je bila neophodna u slučaju da invazija
            propadne:  u  blizini  je  bio  planinski  venac  u  koje  bi  antikomunisti  Kubanci  mogli  da  pobegnu.  U  tim
            planinama mogle bi da se sakriju antikastrovske snage i da odatle daju podršku i drugima koji bi se podigli
            protiv Kastrove vlasti.
                       Planovi  invazije  bili  su  razmatrani  i  odobreni  od  strane  Komiteta  sastavljenog  od  nekolidne
            zvaničnika  Kenedijeve  administracije,  iako  je  gospodin  Dals  zvanično  bio  postavljen  za  šefa  operacije.
            Članovi ovog Komiteta su bili:
                       državni sekretar Din Rask (Dean Rusk), član CFR-a (Saveta za inostrane odnose),
                       sekretar odbrane Robert Maknamara (Robert McNamara), član CFR-a,
                       šef generalštaba, general Laymen Lemnicer (Lyman Lemnitzer), član CFR- a,
                       Admiral Erli Burk (Arleigh Burke), šef pomorskih operacija,
                       glavnokomandujući specijalnih snaga za Latinsku Ameriku Adolf A. Berli (Adolf A. Berle), član
            CFR-a, i
                       Mek Džordž Bandi (McGeorge Bundy), specijalni savetnik predsednika za poslove nacionalne
                                   21
            bezbednosti, član CFR-a.
                       Činjenica  da  su  od  šest  članova  ove  Komisije  petorica  bili  pripadnici  CFR-a,  mnogo  govori.
            Jedan autor je Savet za inostrane odnose nazvao „nevidljivom vladom” Sjedinjenih Država.
                       Uz sve ovo, predsednik Kenedi, koji je zamenio Ajzenhauera, sazvao je 4. aprila 1961. sastanak
            Nacionalnog veća za odbranu, sa ciljem da se plan podrobno razmotri. Među prisutnima su bili i:
                       Alen Dals, član CFR-a,
                       RičardBisel (Richard Bissell) član CFR-a,
                       General Lemnicer, član CFR-a,
                       Din Rask, član CFR-a,
                       Robert Maknamara, član CFR-a,
                       Adolf Berli, član CFR-a,
                       Artur Šlezindžer, član CFR-a,
                       Mek Džordž Bandi, član CFR-a,
                       Tomas Man (Thomas Mann),
                       Pol Nici (Paul Nitze), član CFR-a,
                       Daglas Dilon (Douglas Dillon), član CFR-a,

                                                            78
   73   74   75   76   77   78   79   80   81   82   83