Page 79 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

22
Senator Vilijem Fulbrajt (William Fulibright).
Invazione snage ušle su na Kubu, u Zaliv svinja, na drugu lokaciju koja je odabrana, i posle
manjih početnih uspeha, invazija je propala. U prvim trenucima bilo je osvojeno oko 800 kvadratnih milja,
ali kada su se pojavile Kastrove vazdušne snage i počele da kontrolišu nebo iznad poprišta bitke, invazija je
definitivno okončana neuspehom.
Mnogo se pisalo na obema stranama o tome da li je kubanskim invazionim snagama obećana
američka vazdušna podrška ili nije.
Kubanski antikomunisti bili su svesni koliko je za uspeh misije bila važna vazdušna podrška, i
tvrdili su da im je američka vlada izričito obećala ovakvu zaštitu. Američka vlada se čvrsto držala stava da
nikakva vazdušna podrška nije bila obećana.
Kako bilo da bilo, bez američke pomoći iz vazduha invazija je propala. Jedan od prvih znakova
da je bilo planirano da invazija propadne bilo je pojavljivanje članka u „Njujork tajmsu”, 10. januara 1961,
koji, tri meseca pre invazije, nosi ovakav naslov: „Sjedinjene Države pomažu u obučavanju anti-Kastrovih
23
snaga u jednoj tajnoj vazdušnoj bazi u Gvatemali”.
Članak donosi i mapu koja pokazuje lokacije baze u Gvatemali. U njemu se kaže da vlada u
Gvatemali tvrdi da obučava snage koje treba da zaštite ovu zemlju od kubanske invazije. Međutim, tekst
donosi i izjave drugih Gvatemalaca koji nisu prihvatili ovakvo objašnjenje: „Protivnici administracije
(tadašnjeg) predsednika Idigorana (Ydigoran) insistiraju na tome da su u pitanju pripreme za ofanzivu protiv
režima kubanskog predsednika Fidela Kastra, i da su one planirane, rukovođene i u velikoj meri i finansirane
24
od strane Sjedinjenih Država.”
Sve što je Kastro trebalo da zna o invaziji koja je tek imala da nastupi, mogao je da pročita u
„Njujork tajmsu”!
Invazija je, dakle, počela 16. aprila 1961. godine i Kastrove oružane snage odnele su pobedu.
Postoji, međutim, nekoliko činjenica koje otkrivaju kako je ova akcija namerno loše planirana:
1. Invazionim snagama na Kubu rečeno je da u zoni iskrcavanja nema koralnih grebena, ali su se
tri desantna čamca razbila o grebene koje je pokrila plima.
2. Kastrova avijacija, nemajući protivnika na nebu, uspela je da potopi dva broda za snabdevanje.
Bez potrebnih zaliha, mnogi vojnici na obali ostali su bez municije već u prvih 24 časa invazije.
3. CIA je naoružala 1443 vojnika invazionih snaga oružjem koje je zahtevalo 39 različitih vrsta
municije. Puške su kupovane u radnjama koje prodaju polovnu robu „da bi se izbeglo povezivanje invazionih
snaga sa vlastima Sjedinjenih Država”.
4. Planirano podudaranje sa ustankom anti-Kastrovih Kubanaca na samoj Kubi nije se dogodilo,
jer niko nije dao znak ljudima koji su bili organizovani u više od stotinu organizacija. Njima čak nije bilo ni
rečeno da je invazija planirana.
5. Radio „Swan”, stanica CIA-e za emisije na kratkim talasima, emitovala je, jedan za drugim,
kontraverzne i lažne izveštaje o ustancima na celoj Kubi, a ništa od toga nije bilo istina.
Pošto je invazija propala, Kastrova vlada mogla je da tvrdi da se mala komunistička Kuba
odbranila od moćnih Sjedinjenih Država, a američki prestiž u državama Latinske Amerike posle ovog
neuspeha pao je na najniže grane. Lekcija je bila jasna. Velike Sjedinjene Države ne mogu da obuče snage
sposobne da okončaju komunizam na Kubi, a to znači i drugde u Latinskoj Americi. I svaka zemlja kojoj je
pomoć potrebna u borbi protiv komunizma bolje neka se ne obraća vladi Sjedinjenih Država.
Američki novinar doktor Stjuart Mek Berni (Stewart Mc Birne), vrativši se u zemlju posle
neuspeha u Zalivu svinja, izveštavao je o ovom preokretu javnog mnjenja. Pisao je da su mnogi lideri
latinoameričkih zemalja koje je posetio izrazili neverovanje u sposobnost američkih vlasti da budu zaštitnici
od komunizma. Doktor Mek Berni je svoja iskustva iznosio u mnogo radio-emisija i novinskih članaka, ali
ništa nije promenio.
Kuba se, posle samo godinu dana, još jednom vratila u žižu međunarodnog interesovanja tokom
takozvane „Kubanske raketne krize”.
PredsednikDžon Kenedi je 16. oktobra 1962. sazvao sastanak u Beloj kući, jer su mu obaveštajni
izvori javili da Sovjeti postavljaju raketne projektile i atomsko oružje na Kubi. Sastanku je prisustvovalo još
devetnaest osoba, ključnih članova Kenedijeve administracije, uključujući i njegovog brata Roberta Kenedija
(Robert Kennedy), državnog tužioca.
Na tom sastanku CIA je organizovala reprezentaciju dokaza koji su se sastojali od fotografija na
kojima se vide različita raketna postrojenja na Kubi. Robert Kenedi je, u knjizi pod naslovom Trinaest dana,
koju je kasnije napisao, izneo svoja zapažanja o tim fotografijama: „Morao sam da im verujem na reč.
Pažljivo sam pregledao slike i ono što sam video nije bilo više od običnog polja sa farmom ili nekom kućom.
Bilo mi je lakše kasnije, kada sam čuo da su doslovno svi na tom sastanku, uključujući i predsednika

79